Da je država u kojoj se rodio Pero Zubac u ono vreme manje držala do svojih zakona, ugledni književnik već bi ove, ističuće godine, obeležio impresivan jubilej - 50 godina spisateljstva.
Prvu pesmu "Tuga" napisao je u sedamnaestoj godini kao gimnazijalac u Lištici, a objavio u sarajevskom listu "Naši dani". Ali, kako je živeo u ozbiljnoj državi, u kojoj je umetnički staž počinjao sa punoletstvom, morao je da sačeka 30. maj 1963. godine i svoj 18. rođendan. To je i zvanični početak brojanja njegovog književnog staža. Zato veliki jubilej Pere Zupca pada u prvu polovinu naredne godine.
Objavio je u to pola veka 112 knjiga - od zbirki pesama ljubavnih, rodoljubivih, onih posvećenih Titu, do antologijske knjige o Lenki Dunđerski, mističnoj muzi pesnika Laze Kostića. Pobrao je desetine nagrada za svoju književnost, a najnovija je "Lenkin prsten".
Na delo o najtragičnijoj heroini iz loze Dunđerskih, Zubac je naročito ponosan. Petnaest godina je istraživao njen život. Samo njemu je jedina preostala Lenkina rođaka Teodora pristala da otkrije nepoznate detalje iz života rano preminule devojke kojoj je posvećena "Santa Maria della Salute".
Ali, čitaoci, poštovaoci Zupčeve književnosti, imaju svog favorita, svoju računicu. Ona počinje (a vrlo često i završava) stihovima:
"U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava..."
Uz ovu poemu, tinejdžeri su grcali za izgubljenom ljubavlju pre pola veka, uz glas recitatora sa gramofonskih ploča. Čine to i pripadnici najnovije generacije, ali uz pomoć interneta.
- Ljubav i čežnja jednako ozaruju i bole u svakom veku, bez obzira na napredak tehnologije - kaže pesnik, koji je svoje najčuvenije stihove kao dvadesetogodišnjak objavio 8. oktobra 1965. u zagrebačkom "Telegramu".
* Stihovi za koje je Milan Komnenić rekao da su "neponovljivi krik mladosti", a novosadski glumac i pesnik Miodrag Petrović da je iza njih "ostala najlepša duga u srpskoj ljubavnoj poeziji", obeležile su ceo vaš život, ponekad su vas i opterećivale...
- "Mostarske kiše" su kao reflektor bacile svetlo na sve ono što sam uradio u životu. Stihovi koje sam napisao rano, kao nedozreli mladić, od mene su preko noći napravile, moglo bi se reći zvezdu. Jer u ono vreme je poezija bila vrlo popularna. Matija Bećković je i tada bio najveća zvezda, tako da je meni, kao stariji brat, otvarao ta velika vrata poezije."Kiše" su bile moja ulaznica u čarobni svet pesnika tadašnje Jugoslavije, bile su moj "kišobran" u nekim trenucima, a ponekad i opterećenje.
* Da se zadržimo na "ulaznici". Rado pominjete svoju prvu nagradu koja vas je i bukvalno uvela među ljude iz vaše čitanke, kojima ste se do tada izdaleka divili...
- Događaj je iz 1972. godine, ponavljam ga jer mislim da bi mogao da bude poučan za mlade pisce nove generacije. Dobio sam "Goranov vijenac" 1972. godine, tada najveću pesničku nagradu u Jugoslaviji, u svojoj 27. godini. U prvom redu, u velikoj sali na Savskoj cesti, ispred 3.000 pretežno madih ljudi koji glasaju, sedela je kompletna elita našeg pesništva: od Desanke, Mire, Mike Antića, Daneta Zajca, do Mekulija i Ganeta Todorovskog, Daviča, Dobriše Cesarića, Damjanovića, Jure Kaštelana. Kada je trebalo da primim nagradu, tih 50 ili 100 koraka koje sam morao da pređem od jedne sale do druge, bili su mi najteži u životu. Trebalo je da izađem da pogledam ta lica, sve te moje idole, da primim "Vijenac" koji je, mislio sam, trebalo neko od njih da dobije.
* Oduvek se tvrdi da su književnici sujetan soj ljudi. Jeste li vi tada zapazili makar zrnce zavisti na licima svojih idola?
- Upravo zato i prepričavam ove detalje, jer sujete nije bilo. Naprotiv. Posle me je Kaštelan zagrlio, izveo me iz sale onako sa "Vijencem" u rukama, bez kaputa, preko puta u kafanu u "Medulić". "Slušajete - rekao mi je - ništa niste krivi. Napisali ste nešto a još niste ni svesni šta. Svi smo srećni, oduševljeni, niko od nas nije osujećen niti povređen". Posle njegovih reči nisam osećao krivicu zbog nagrade, a shvatio sam da su moji idoli veliki ljudi.
* Uprkos priznanjima, posle ste pokušavali da se odbranite od "Mostarskih kiša"...
- Prestao sam da se branim u svojoj tridesetoj. Tada sam shvatio da mi ta poema otvara vrata i da ja tu ništa više, a ni manje, ne mogu da učinim. Sada znam da sam imao više koristi nego štete od njene popularnosti. Kada je došao internet, video sam kako ona povuče za sobom još neke pesme. Uz nju danas neko na sajt postavi, recimo, i potpuno nepoznatu pesmu "Trpanjske elegije", koja je nastala dva meseca posle "Kiša". Ta pesma je jednako dugačka i na istom mestu objavljena je u "Telegramu". Naravno, bila je svih ovih godina zasenjena "Kišama".
* Popularnosti "Kiša" doprineli su mnogi recitatori, poput Raleta Damjanovića, koji su je nadahnuto kazivali u TV emisijama, u školama, na pesničkim večerima.
- Rale je imao tri verzije, od kojih su dve snimljene. On ima jedan esej u kojem govori kako je prvi put čuo mene kako govorim tu pesmu u Antićevom ateljeu i kako su "Kiše" promenile i njegov život. Mnogi veliki glumci poput Ivana Bekjareva govorili su tu pesmu. Šerbedžiju sam slušao, postojao je i taj snimak u TV arhivama, zatim Goran Sultanović, Miša Janketić, Branko Ličina... Neponovljiva interpretacija za mene je ona kada ju je Miloš Žutić svojim čudesnim glasom izgovorio u Domu omladine u Beogradu 1969. pred Titom i Kardeljom. Postoji i Šotrin film, u kojem Dragan Nikolić "glumi" mene u Mostaru.
* Nova generacija čitalaca radije u ruci drži komp nego knjigu. Hoće li knjiga preživeti u toj neravnopravnoj tehnološkoj trci?
- Verujem da hoće. Lepše je zaspati sa pravom nego sa elektronskom knjigom u ruci. Čitaoci se jesu prilagodili novim tehnologijama, ali fenomen ovog vremena je i da mnogo više ljudi danas piše knjige nego što je to rađeno ranije.
* Šta vi pišete ovih dana?
U ovim godinama pišem manje nego pre. Sad radim na jednoj vedroj knjizi za decu "Pesmarica za Milenu". Za moju unuku, moju veliku radost, koja ima tri i po godine i oslovljava me sa "dedice".
