Stalno očekujemo da nam taj plan "kako da se izvučemo" napravi neko drugi, neki lider, vođa, a dok god nam je potreban vođa, znači da nismo zreli. Šta će nam neko ko bi umesto nas rasuđivao o svetu u kome trošimo naš jedini život? Zar nismo sposobni da kroz njega idemo nošeni sopstvenim osećanjima i odlukama koje potiču iz naših glava? To je, uostalom, i Frojd davno objasnio, tu potrebu da nas "otac" uputi kako da živimo. Jer, navodno, nismo sposobni za život. Gluposti! Svi mi možemo sami da kreiramo sopstvene živote, samo nam je potrebno malo hrabrosti. Svojevremeno, šezdesetih godina, impresirao me je češki film Evalda Šorma. Zvao se "Hrabrost za svakidašnjicu". To je ono što nam treba.
Ovo u razgovoru za "Novosti" kaže Goran Marković, reditelj i scenarist čiji su filmovi obeležili srpsku kinematografiju i proslavili je u svetu, koji je poznat i kao pozorišni reditelj i dramski autor.
* Kada biste pravili "inventar" ove zemlje, šta biste rekli - gde se danasnalazimo, kuda bi bilo najmudrije da krenemo?
- Neću biti originalan ako kažem da je najvažnija stvar da na svetlost dana iznesemo celu paklenu istinu koja se kuva u svakom od nas. Grupna terapija, to je ono što je naophodno. Kad kažem grupna, mislim na ceo narod. Pogledajmo ta siva, neraspoložena, ponekad mračna lica oko nas. Zašto su ljudi ovde tako nesrećni? Pre samo dvadesetak godina bili smo najnasmejanija nacija u Evropi. Šta se desilo? Kuda to vodi? Moramo pronaći nadu. Ne lažnu, izmišljenu, onu koja služi za zamajavanje napaćenih ljudi, već pravu, ljudsku, jednostavnu.
* Zašto smo mi u "slobodnom padu" već decenijama?
- Rat. Izgubljeni rat. Proći će još mnogo vremena dok se ne pojave generacije koje nisu oštećene. Ili koje u tu prljavu stvar nisu upletene. Posledice rata i danas trpimo. Naročito mladi ljudi, koji su se rodili tih godina ili posle tih događaja. Čuo sam nedavnu surovu i, nažalost, sasvim tačnu definiciju nove generacije mladih ljudi: cveće zla. Upotrebljen je naslov jedne Bodlerove zbirke pesama, da bi se ukratko danas nalaze ljudi koji tek počinju život.
* Da li su kod nas, ipak, negde sačuvane one prave, neprikosnovene vrednosti koje stalno moraju da se neguju u društvu, kao što su moral, etička načela, iskrenost, ozbiljnost?
- Ta pitanja su, pre svega, lična. Teško je baviti se umetnošću ako ste nemoralni i nepošteni. Politikom je moguće baviti se iako ste skroz nakazni, što se vidi poslednjih dana. Ali nuditi ljudima umetnost koja ne dolazi iz dubine duše, ne vodi ničemu. Sud publike i kulturne javnosti je surov i pravičan. Ne kažem da su umetnici cvećke. Ali umetnička dela moraju biti istinita ako hoće da ostave bilo kakav utisak. Oduvek sam smatrao da je u umetnosti moguće razlikovati delo od autora. U politici je sasvim obratno - političar mora biti aposlutno ispravan čovek ako hoće da ono što čini ima efekta. Koliko je takvih ljudi oko nas u ovom trenutku? Nula.
* Rekli ste da ste živeli gotovo sve svoje filmove, još od "Variole vere". Koje će nam sve istine o nama pokazati vaš novi film "Falsifikator", čija se premijera očekuje na Festu?
- U samom naslovu tog filma ima dosta od suštine problema kojim se bavi. Da li je ono što smo nekada živeli istina ili falsifikat? Da li je titoizam bio šarena laža ili srećno doba koje je napovratno otišlo? Moj film je, srećom, komedija, i ovim će se baviti na veseli način. Komedije zato i služe: da ismeju muku i bol. Takav sam privatno. Najstrašnije stvari i događaje ponekad izvrćem podsmehu, ali na drugoj strani, ono što je dobro nastojim da izložim sumnji.
* Radnja "Falsifikatora" događa se 1968, kada je, kako kažete, nekadašnja velika Jugoslavija skočila u ambis. Jesu li ljudi tada prepoznali taj signal?
- Ubeđen sam da je tada počeo sunovrat. U junu te godine izbile su velike studentske demonstracije protiv Broza, koje je on prevarom ugušio. Da je tada pao, možda bi naš svet izgledao drugačije. Nepunih mesec dana kasnije, u bioskopu "20. oktobar" eksplodirala je bomba koja je bila prvi ustaški teroristički akt u Jugoslaviji. Te dve stvari bile su jasni znaci. Trebalo ih je samo dešifrovati. Ali bili smo isuviše potkupljeni da bismo se njima bavili.
* Kako vi danasvidite čoveka koji nas je nekada ljuljao u udobnoj klackalici između Zapada i Istoka, o njemu ste pravili film?
- Nedavno sam za Narodno pozorište adaptirao i režirao roman "Zlatno tele" Iljfa i Petrova. Broz je nešto kao Ostap Bender, ali neduhovit. I mestimično krvoločan. Pritom mislim na Goli otok.
* To vreme, ipak, je ostalo upamćeno i po građanskom društvu, urbanoj i civilnoj kulturi, dok se danassmatra da i Beograd, i svi drugi gradovi u regionu, sve više postaju duhovne provincije?
- Tu ljudi varaju. Posle Drugog svetskog rata, kada je Broz na Sremskom frontu pobio beogradsku inteligenciju, dugo je trebalo da se na ovim prostorima ponovo formira civilizacijski talog. I taman kada je Beograd šezdesetih i sedamdesetih godina postao jedan lep, kosmopolitski, otvoreni grad u koji su mnogi dolazili s radošću, stigao je Milošević i ponovo proterao one koji su osnova svakog urbanog mišljenja. Od toga se teško oporavljamo. Biće potrebne neke sasvim nove generacije da na pepelu ponovo sagrade onaj izgubljeni svet...
* Ko su sve falsifikatori naših života, budućnosti? Jesu li samo političari krivi za ono bolje što nam se nije dogodilo? Da li smo mi kao narod spremni za takve promene?
- Političari samo rade svoj prljavi posao, kao uostalom svuda u svetu. Mi smo krivi što se mirimo sa neistinama i verujemo u očigledne laži. Ne ispoljavamo revolt. Umorni smo i bezvoljni. Niko nam drugi nije kriv.
* Verujete li da je u svetu moguća humana pobuna?
- Ovo je svet u kome vladaju desničari. Od oni običnih, rigidnih tehnokrata, preko nacionalističkih fabrikanata laži kojima zaluđuju očajne mase gladnih, do čistih fašista. I kod nas je tako. Nigde na vidiku nema levičara - onih koji se bore za ljudsku jednakost i socijalnu pravdu. Nestali su, osim ako izuzmemo marginalne grupacije anarhista. A svet bez levice, ili makar ravnoteže između desnih i levih, nije svet za normalan život. Ali verujem da će se kad-tad pojaviti otpor toj negativnoj orvelovskoj utopiji. Mora. Ne može se ovako živeti.
* Kakva bi trebalo da bude naša pobuna?
- Pobuna je jednostavna odluka. Samo treba biti dovoljno očajan i pomalo hrabar.
* Za vreme koje nam tek dolazi, kakav film "slutite"?
- Spremam jedan veliki projekat. U ovome svetu on neće biti snimljen, ali računam da će doći druga vremena.
PRAVDA I POŠTENJE
Na Sajmu knjiga predstavljena je vaša privatna prepiska sa Milanom Oklopdžićem, piscem koji je ostao sinonim građanskog Beograda. Knjiga ima metaforičan naslov "Izmišljeni život"? - Izmišljeni život o kome mi govorimo je onaj koji bismo mogli da živimo, da je bilo pravde i poštenja, da ljudi nisu tako zli i gramzivi. Suština naše rasprave u toj knjizi je nemogućnost ostvarivanja tog, naoko jednostavnog i prirodnog zahteva.
KULTURNI PROSTOR
Primajući nedavno orden francuskog Ministarstva za kulturu, rekli ste da ste iznenađeni, jer ste mislili da vi nešto dugujete Francuskoj, a ne ona vama. - Francuska je drugačija od ostalih evropskih zemalja. Između ostalog, i po nesebičnoj pomoći koju daje istočnoj i jugoistočnoj Evropi u oblasti kulture. Posebno malim kinematografijama, koje bez te pomoći ne bi opstale. Što je najinteresantnije, ona ne insistira na nekoj vezi sa francuskom kulturom, već naprotiv, pomaže sasvim lokalne teme na njihovim originalnim jezicima. Da nema te pomoći, naš se jezik ne bi čuo. Preko filmova, a hvala bogu imamo ih dobrih, svet ima jedinstvenu priliku da čuje kako zvuči srpski. Naša zemlja, bar do sada je bila takva praksa, preko takozvanih manjinskih koprodukcija, takođe učestvuje u finansiranju projekata koje nisu samo naši. I druge okolne zemlje bivše Jugoslavije imaju manje-više sličnu praksu. Kulturni prostor naše bivše domovine je, za razliku od političkog i teritorijalnog, zapravo jedinstven.
