U beogradskim pozorištima moraju da shvate da sadašnji sistem funkcionisanja nije održiv, jer Grad Beograd nema para - nedavno je u javnost izašao sa nedvosmislenim stavom gradonačelnik Dragan Đilas. Neposredan povod za ovakvu izjavu bio je konačan rasplet "slučaja Atelje 212" koji je rezultirao odlaskom upravnika Kokana Mladenovića, ali su neki akutni problemi u teatrima ostali.
Sve teža ekonomska situacija, a s njom i mogućnost izdašnijeg finansiranja Grada kao osnivača beogradskih pozorišta, iznudila je neke konkretne predloge koji se u određenim glumačkim krugovima tumače i kao "represivne" mere. Tako, gradonačelnik upozorava da glumci ubuduće neće moći da odbijaju uloge niti da igraju u drugim pozorištima na ugovor, a da u matičnoj kući nemaju nijedan naslov i po desetak godina - a da za sve to vreme primaju fiksnu platu. Takođe, prvi čovek grada izjavio je "da ko želi da bude direktor, moraće da pokaže da je završio menadžment u kulturi i da za to ima potrebno znanje, dok umetnički deo treba da prepusti umetničkom rukovodiocu".
A šta o svemu ovome misle čelni ljudi beogradskih teatara?
- Ako već pričamo o angažmanu van matičnih pozorišnih kuća, postavlja se pitanje šta ćemo onda sa radom na filmu i TV - pita se Mihailo Vukobratović, direktor Pozorišta na Terazijama. - Da li tamo može da se radi za honorar? Promene traže sistemska rešenja, vreme i ozbiljno promišljanje. Glumci su samo jedan deo, možda najvažniji, ove priče. Uz sve razumevanje da Grad nema novca za finansiranje toliko kulturnih institucija, nužno je da se i sam opredeli i osmisli strategiju. Nesporno je i da su pozorišta formirana na nekom zastarelom principu i modelu. Ali, ako bi menadžeri bili direktori, postavlja se pitanje i komercijalnosti, odnosno dokle bi s njom trebalo da se ide. Da li menadžer može shvatiti značaj jednog naslova poput "Hamleta", na primer?
Vukobratović dodaje da u njegovoj kući uz Dramu postoji Hor, Balet i Orkestar, pa otvara dilemu da li bi ista pravila oko angažmana van matičnog pozorišta važila i za muzičare i baletske igrače. Takođe, ovom odlukom ne bi bili zahvaćeni umetnici u Narodnom pozorištu, SNP i unutrašnjosti, tako da bi se samim tim njihove beogradske kolege našle u neravnopravnom položaju.
- Suština je da se napravi dobar zakon o pozorištu,uskladi sa Zakonom o radu i urade novi kolektivni ugovori. Ako ni to ne donese dobra rešenja - onda se tek treba okrenuti "radikalnijim" metodama...
Direktorka JDP, Tamara Vučković, ističe da u njihovom glumačkom ansamblu ima 29 glumaca (od kojih pet nije angažovano), dok je čak 65 na ugovoru.
- Po tome se vidi koliko nam nedostaje veliki ansambl, kao što je to nekada bio slučaj kada je brojao i šezdesetak glumaca - kaže Vučkovićeva. - Promene u pozorišnom sistemu su potrebne, ali država mora da odredi ciljeve i prioritete. Bilo koja reforma zahteva promenu zakona, za koja su nadležni Republika i Ministarstvo kulture. Pogrešna je teza da su glumci osnovna i jedina prepreka u pozorišnom funkcionisanju. Da bi ansambl bio angažovan u punom kapacitetu mora da proizvodi predstave, a poznato je da JDP, konkretno, za 2012. godinu nije uopšte imao opredeljena sredstva za nove naslove, dok su bila ograničena i za održavanje same zgrade. Imamo mali ansambl, zato smo prinuđeni da angažujemo mlade i starije glumce po ugovoru. Reforme jesu potrebne, ali ne može da ih predlaže i sprovodi jedan čovek. Treba da budu predmet analize stručnih ljudi kao, naravno, i samog osnivača.
RASPON PRIMANJA
Direktorka JDP kaže da postoji problem i u rasponu plata. Nekada je taj odnos bio 1:13, između onih koji nose repertoar i drugih kolega, recimo početnika: - Sada je ta razlika minimalna, 1:2. Ima i glumaca koji ne igraju, ne zato što ne žele već što za njih nema adekvatnih uloga, na primer. Mislim da bi paralelno mogao da funkcioniše sistem stalnih ansambala i angažmana po ugovoru. U nekoj meri se to, uostalom, već sada sprovodi u delo... Najvažnije u svemu je da ono što se ne reguliše zakonskim okvirima, nije lako ni realizovati. Zato je puno stvari u funkcionisanju teatra koje bi mogle i trebalo da budu predmet javne rasprave.
