U okviru programa "Autori predstavljaju", 18. festival autorskog filma doveo je pred beogradsku publiku reditelja Lordana Zafranovića, koji je u Muzeju jugoslovenske kinoteke predstavio svoj serijal "Tito - poslednji svedoci testamenta".
Uzbudljiva dokumentarna priča u 13 epizoda pokriva period od gotovo sedam decenija, rađena je pet godina, u njoj su svoje iskaze i ispovesti vezane za ovu epohu dale oko 60 ličnosti, među kojima su i prva Titova supruga Herta Has, koja je prvi put javno progovorila, Miša Broz, Oskar Danon, Olga Humo, Mladen Čaldarović...
- Primenio sam neke metode da sve te ljude malo "omekšam", kao kad radim s glumcima, želeo sam da progovore ono što su celog života nosili u sebi, i dobio sam iznenađujuće iskrene iskaze - kaže Zafranović, jedan od reditelja koji su zaslužni za ugled nekadašnjeg jugoslovenskog filma.
* Serijal je doživeo veliku gledanost u Hrvatskoj, ali i vrlo negativne reakcije na "povratak" Broza?
- Bilo je, naravno, i za i protiv, kao i uvek kad sam ja u pitanju. Ali, mislim da bi isto tako bilo i da sam bilo šta drugo pokazao. Ovaj serijal vrlo je istinit, napravio sam ga i montirao onako kako sam želeo. Nikada u životu nisam dozvolio da mi se neko petlja u ono što se zove montaža, to je za mene svetinja u kojoj niko ne može da učestvuje osim mene, zato sam uvek i plaćao visoku cenu. Zadnji rez moram dati ja, i iza toga moram stajati ja, mada tačno znam šta će izazvati provokaciju u političkom smislu, u emocionalnom, u umetničkom.
* Ovaj dokumentarac je i vaš veliki povratak na hrvatsku televiziju, posle gotovo dvadeset pet godina zabranjene?
- Moji filmovi za svo to vreme nisu prikazivani na HRT, nije išlo ništa, sada već ide, prikazani su "Okupacija u 26 slika" i neka druga ostvarenja, taj ambijent se ipak malo demokratizovao, i malo-pomalo, izašli smo iz te sukobljene faze. To je, naravno, bilo za očekivati, samo je malo dugo trajalo. U odnosu na ono što sam uradio na filmu, i novih, mladih gledalaca, stoji ogroman jaz od dvadeset pet godina, tako da je moj povratak za neke ljude bio i iznenađenje. Za mene su se lepile etikete, išla je strašna propaganda koja je od mene napravila nešto što, zapravo, i nisam. Samo sam čovek koji pravi filmove, ne neki neprijatelj Hrvatske i svega hrvatskog, što je bilo van pameti.
* Da li je to bila stvar samo tadašnjih političkih okolnosti?
- To su "pumpale" moje kolege, jer je konkurencija unutar našeg staleža dosta snažna. Novac za snimanja dobijaju samo neki, to je vučja jama, i zato se koriste sva moguća sredstva da se eliminišu konkurenti. Jedan broj reditelja u to vreme ipak je došao do dosta visokog niovoa, bili smo u konkurencijama festivala u Kanu, Veneciji, Berlinu, dakle, trebalo nas je eliminisati tako da filmska scena ostane bez tih vrhova, i pogodna za srednje talente. U tome je suština problema.
* Rekli ste da je istorijska činjenica da je Tito napravio autentičnu zemlju i narode?
- On je od jedne male zemlje, od ovih naroda koji su uvek bili provincija i nečije sluge, zaista napravio autentične narode. Jugoslavija je u to vreme vredela kao zemlja koja je bila ugled za mnoge, ne samo za Afriku, Aziju, nego i za skandinavske zemlje, koje imaju najveći stepen demokratije. To se ne može zaobići, bez obzira koliko mrzeli Tita kao komunistu, ili ga opisivali kao diktatora.
* Koliko danas, u svojim novim državama, imamo identitet, i kakav je on?
- Gotovo ga nemamo. Mi ćemo, naravno, najverovatnije biti ta daleka provincija Evrope koja sve više i više liči na koloniju - uništili smo industriju i sve što smo imali, manje-više ništa više ne radi i ne proizvodi, svaki drugi čovek ostao je bez zaposlenja, tako da ćemo biti prisiljeni da kupujemo sve ono što iz Evrope treba da se kupuje. Evropska unija je, verovatno, i stvorena zbog toga, da tri velike nacije i zemlje, kao što su Britanija, Nemačka, Francuska, imaju ovde tržište. To je sada već toliko ilustrativno, da o tome više ne treba ni razgovarati.
* Srpska i hrvatska javnost, nažalost, vratile su se na devedesete godine - kako vidite odluku Haškog suda?
- Legalista sam, ne komentarišem odluke, sud je sud. Što se tiče haškog suda, u svakom slučaju, tu su, po meni, napravljene neke neobične stvari. Ne mogu do kraja da ulazim u taj problem, niti sam istoričar, niti sociolog, ali mi se čini da je odluka suda mogla biti i drugačija. Očigledno je da je neko sa strane, iz inostranstva, napravio upravo takvu odluku, i desilo se to što se desilo. Nadam se samo da ovaj događaj neće poremetiti odnose koji su se malo-pomalo gradili između Hrvatske i Srbije.
* Koliko je Hrvatska danas drugačija, kakav je vaš osećaj, s obzirom na broj ljudi koji je Gotovinu i Markača čekao kao heroje?
- Ja sam u Pragu, nisam u Hrvatskoj, i o tom dočeku i ljudima ne mogu mnogo da govorim. Ali, naravno da se od devedesetih godina, kada je tu bilo gotovo nepodnošljivo živeti, bar što se mene tiče i nekih drugih ljudi i umetnika, koji su zato i otišli iz Hrvatske, mnogo toga promenilo. Ono što je vrlo zanimljivo, i može da deluje paradoksalno jeste da je za demokratizaciju Hrvatske dosta učinio Ivo Sanader dok je bio premijer, jer je upravo on, kao predstavnik HDZ, tu ultra desnicu bacio na stranu, i tako se počelo disati.
* Kako vidite našu budućnost ovde u regionu?
- Sigurno je da je rat napravio trajni rascep, ali s obzirom da je to isti jezik, da je zajednička istorija, da smo tolike godine proživeli zajedno, opet ćemo se vezati. I to kad ove nacije jednog dana uđu u Evropu, a svi ćemo ući, niko neće ostati izvan da ne bude kolonija Evrope, ukoliko se u međuvremenu cela Evropa ne sruši. To je kao jedna reka koja se razlije, pa onda uđe u rukavce.
BLATO I MOČVARA
* Ko danas može da promeni taj ambijent "živog blata" koji živimo?
- Sada je i vrlo opasno da se pojavi neko ko će tu lestvicu opet da digne visoko, jer će ovi osrednji žestoko da brane svoje pozicije, svesni da u drugačijim okolnostima više neće moći bilo šta da kažu i da naprave. Ali, moraće da se uspostavi taj viši, evropski nivo, bar kada je reč o filmu, jer bez izvoza u Evropu ti filmovi ne znače mnogo. Ako proizvodiš umetničko delo, proizvodiš ga za ceo svet. Posebno film koji je dosta skup, i naravno da mora da bude plasiran u inostranstvu, na najvećem mogućem nivou, u najjačoj konkurenciji. To nije konkurencija nekog Karlovca ili Kraljeva. Ali, biće potrebno dosta vremena da se skinu blato i močvara, i da počne da teče nešto što je zdravo.
RAT NEDAROVITIH PROTIV DAROVITIH
* Ratove i događaje iz devedesetih neki ljudi nazvali su ratom nedarovitih protiv darovitih? - Skoro da je tako, i mogao bih se s time složiti. Rat je sve poremetio, suzio je područja, svi su se uvukli u sebe, u svoja dvorišta, i iz tih dvorišta prave svoje genije. A rat nedarovitih protiv darovitih traje stalno. Jednostavno, u svim umetničkim i kreativnim profesijama konkurencija je strašno jaka, ljudi se ne vole međusobno iako glume da se vole, i gotovo svi rade jedan protiv drugoga. Vrlo je retko naći kolegu koji nekom drugom drži stranu, zato što smatra da gubi svoje mesto - daroviti ljudi uspostave određeni, visok nivo profesije, ti kriterijumi vrede, i onda nije baš jednostavno da nedaroviti uđu u takvu utakmicu. A rat je poremetio sve kriterijume, počeo je iz vrlo niskog, močvarnog dela tadašnje zemlje, samo iz te mutne vode, zato je danas sve na vrlo niskoj lestvici kvaliteta.
