U debitantskom filmu "Mamaroš" reditelja i scenariste Momčila Mome Mrdakovića, duhovitoj, farsičnoj i zanimljivoj priči o sredovečnom muškarcu koji u životu ne ume da se snađe bez svoje majke, glavnu junakinju, majka Maru, igra Mira Banjac. Svetska prava za distribuciju ove srpsko-francusko-nemačke koprodukcije (iza koje stoji i slavni tursko-nemački reditelj Fatih Akin) unapred je otkupio "Vajld banč", jedna od vodećih evropskih kuća, a prvu premijeru i takmičenje "Mamaroš" će imati uskoro, u glavnom programu 35. Moskva film festivala.
- Reč je o zaista fantastičnom scenariju, pametnoj i dinamičnoj priči, i meni je žao što smo, sticajem raznih okolnosti, toliko dugo, gotovo punih pet godina, morali da snimamo ovaj film - kaže za "Novosti" Mira Banjac, glumica koja je na filmu, televiziji i u pozorištu odigrala gotovo sve karakterne ženske likove ovog našeg podneblja. danas, u 84. godini, "Miri nacionale" sa raznih strana i dalje stižu ponude za snimanja.
* Bili ste majka u "Varljivom letu", u "Sjećaš li se Doli Bel", "Zaboravljenima", "Lepim selima koja lepo gore", "Buretu baruta"", ključnim ostvarenjima koja su obeležila jugoslovenski i srpski film. Kakva je vaša Mara u "Mamarošu"?
- To je majka Kalamiti Džejn, jedna mala, građanska, beogradska žena - sve ume sama da uradi u životu, a ima sina, igra ga moj divni kolega Bogdan Diklić, koji ništa ne ume bez nje. Taj Pera jednog dana osvoji "zelenu kartu" i odlazi u Ameriku da bi se osamostalio, ali neće da ide bez majke. "Peripetija" počinje kad Mara krene da juri vizu "na crno" i napokon stigne u "obećanu zemlju", kod našeg čoveka Žike koji ih je i zvao da dođu, i koji se tamo bog zna kako snašao. A nije se snašao uopšte i majka Mara počinje da se snalazi za obojicu. Snimali smo u Beogradu tokom bombardovanja, u Budimpešti i Njujorku, nisam još videla film i bilo bi mi žao ako ne bi imao to što je njegov predložak.
* U jednom drugom planu, film se bavi i našim predrasudama prema Zapadu - Mara je levičarka i komunstkinja, koja ne podnosi Ameriku?
- Moma Mrdaković je malo insistirao na toj vizuri, zbog vremena kome generacijski pripada Mara, kada su žene bile aktivistkinje. Znam to doba, i sama sam živela taj milje, i možda je zaista bilo potrebno negde malo podvući Marina shvatanja. Ona stiže u jedan novi svet kao komunistkinja, Amerika je za nju ono što je za bika crvena marama, toliko je inhibira. Ali, na kraju se sasvim dobro adaptira. Moram priznati da mene nije toliko zanimala ta linija filma, već ona suštinska, a to je odnos majke i sina.
* Koliko je vama lično bliska ova priča - i vi živite sami sa sinom?
- "Mamaroš" je vrlo lična priča reditelja Mome Mrdakovića, prototip za lik Mare je njegova majka, a za nas glumce taj scenario bio je vrlo provokativan. Meni je ta vrsta "simbioze" između majke i sina strana, morala sam da "kopam" po sebi i da tražim takav odnos, jer sam sa svojim sinom oduvek živela drugačije. Malo smo otuđeniji nego Mara i Pera, moj sin se vrlo rano osamostalio, verovatno i zbog mog poziva. Nisam imala toliko vremena da se bavim problemima deteta, rešavao ih je uglavnom sam, i danas je naš odnos nešto što bi se moglo nazvati i duhovitim prijateljstvom. Moj sin je, inače, duhovitiji od mene. Ali, mislim da Mara nije usamljena na ovim našim prostorima i da ima dosta majki koje celog života na leđima nose svoje sinove. Pogotovu ih je bilo nekih prethodnih decenija.
* Igrali ste gotovo sve ženske karaktere ovih naših prostora. Da li je to bilo teško ili lako?
- Kod Kusturice sam prvi put igrala Muslimanku, ženu iz meni nepoznatog mentaliteta, što je bilo zanimljivo kao sudbina. Kod Živka Nikolića u "Lepoti poroka", bila sam Crnogorka Milada, potpuno drugačija, jaka žena, iz jakog, krševitog podneblja. Naravno, najlakše mi je bilo da igram ove naše žene, iako je to vrlo obavezujuće - kad igrate svoj narod, morate biti vrlo oprezni, jer on odmah prepozna ako to nije to. Ljudi se na neki način identifikuju sa mnom i uvek sam imala bojazan da ne preteram, da likove koje igram ne iskarikiram, i da ih ne prikažem u onom svetlu u kojem te žene to ne zaslužuju. Odgovorno je da igraš nekog koga ćeš, takvog istog, odmah sresti ujutru, čim izađeš iz kuće.
* Koga niste odigrali?
- Gospa Nolu iz "Palanačkog groblja" Isidore Sekulić, a veoma sam želela. Ali, ništa mi nije ostalo za čim bih zaista žalila. Igrala sam ono što je trebalo da igram, nisam morala da se borim za svoje mesto i svoje uloge, uvek su me nalazili kad sam bila potrebna. Moja karijera je negde zatvorena - ona je takva kakva je, kolika je, o tome je rečeno što je rečeno, i uplovila sam u mirnu luku. Volim taj mir u Novom Sadu, moju malu porodicu, i i dalje mnogo volim Beograd, jer je to moja prava kuća, moj dom. Danas se radujem bilo kakvom poslu. Ne mogu da ne radim, imam višak energije. Sada mi je važno samo da budem među ljudima. To je moj najveći strah - da ne budem odvojena od ljudi, a pogotovu od moje branše.
* Danas, u osamdeset četvrtoj godini, izgledate i lepo i mlado. Čime se to zaslužuje?
- Ne izgledam lepo - to je staniol, a unutra su stare bonbone. Tako se malo zapakujete, stavite mašnicu i lepo izgledate kad izađete među ljude. Nedavno sam se saplela u kući i pala, a moj sin je rekao na to: "Mama, ti si sada kao ova naša država - sklona padu!"
MIRNI LJUDI
* Snimali ste nedavno u Hrvatskoj, sa rediteljem Ognjenom Sviličićem?
- I to je divan scenario, film se zove "Mirni ljudi". Priča je potpuno ljudska, bavi se običnom porodicom koja živi u Zagrebu. Roditelje igraju odlični sarajevski glumci Jasna Žalica i Emir Hadžihafizbegović, a radnja počinje kada se njihov sedamnaestogodišnji sin potuče sa nekim momkom, dođe kući i kaže da mu nije ništa, ali posle nekoliko dana umre od posledica udaraca. Otac odlazi da vidi mladića koji je udario njegovog sina, rešen da ga ubije. Ali, sretne isto tako mlado dete, kao što je bio njegov sin, i nema snage da se osveti. Sviličić je tako filmski smišljeno vodio čitavu priču, koja se na raznim nivoima itekako tiče svih nas, da sam sigurna da je napravio ozbiljno delo. Ja igram jednu, isto tako mirnu ženu, komšinicu, i zahvalna sam Sviličiću, sjajnom reditelju, što me je uzeo u svoju "internacionalnu" ekipu.
LEPE LJUBAVI
* Imali ste i mnogo ljubavi. Šta su danas vaša sećanja, vaš vremeplov, vaša nostalgija?
- Kada bih počinjala život iz početka, ne bih sve isto izabrala. Preskočila bih celu mladost, koja nije bila lepa. Bila je dosta tužna, u mladosti sam bila kao neka sprava, nešto što je ništa - bili su ratovi, bila sam odvojena od majke. Za mene je život počeo kad sam krenula da radim. Bilo je tu svega, naravno, i ljubavi. Možda nisu bile velike, ali su bile lepe. Moje ljubavi su prolazile mimo javnosti i mene su moji muškarci voleli. Nisam imala kraj sebe pogrešne osobe, valjda sam bila mudra da izaberem, zato sada nemam ljubavne rane. Smatram možda svojom inteligencijom i to što sam umela da odem onda kada je trebalo.
