Prva knjiga eseja iz glume i režije prevedena sa srpskog jezika, ovih dana pojavila se u Makedoniji: autor je poznati pozorišni i filmski reditelj, pedagog, esejista, putopisac - Boro Drašković. Promocija će se održati u Skoplju, Strumici i Štipu, a makedonski izdavač je među koricama sabrao dvadesetak eseja iz jedanaest Draškovićevih knjiga. Gde se sve dodiruje život i umetnost, pozorište i novinarstvo, da li se razlikuju pravila u "oblikovanju" stvarnosti i jednog scenskog dela?
- Pisanje je deo režije. I obrnuto. Moja prva objavljena knjiga bila je zbirka kratkih priča. Pisanje je deo mog promišljanja života i profesije. U jednom trenutku kad sam, na neki način, prestao da se bavim pozorišnom režijom, još više sam se posvetio pisanju - kaže Drašković.
* Neodvojivi su kao teorija i praksa, etika i estetika?
- I kao život i umetnost. Kako pesnik kaže, da biste razumeli umetnost, morate da pokušate da protumačite svet. Da bi čovek u tamnici shvatio svoje vreme, mora da ga noktom grebe po zidu. Osećanje ukupnosti svih stvari oko nas je osnovna istina do koje možemo da dođemo. Režija je jedna od najuzbudljivijih profesija, ali za mene nije uzbudljivija od novinarstva: tim pre što sam prvu radnu knjižicu dobio kao novinar.
* Kakve su veze režije i novinarstva?
- Gotovo ih ništa ne razlikuje, to su po svemu bliske profesije. Onih pet novinarskih pitanja (ko, kada, gde, zašto i kako) osnovna su i za režiju. Ako donesete najuzbudljiviju vest, ali ako ona ne odgovara na ova pitanja - niti je razumljiva, niti je potpuna. U obe profesije važna je ta neprestana bliskost sa čovekom, osećanje da ste u srcu tame ili svetlosti, da ste zatečeni tamo gde se odigrava komedija ili tragedija... Novinarstvo, kao i život, ima svoje žanrove. Nema nijednog događaja koji opusuje film ili teatar, da se ne ispisuje i novinskim slogom. I jedni i drugi pišu srcem, u neprekidnoj potrebi za istinom. Ako ne probudite emociju, niste do kraja ni u jednoj od ove dve profesije. Kaže se da novine žive jedan dan, ali kad otvorite i one od pre pola veka, najednom ćete pokrenuti celu istoriju. Kao stari film koji je nakupio desetleća. Ljudi olako bacaju novine. Dokumentacije su, nimalo slučajno, pravi muzeji i najživlja mesta istorije! Ritam u režiji je praizvor svih događanja, kao što je brzina u novinarstvu.
* Ipak, da li je vremenska distanca nužna za umetničko delo, za razliku od novinarstva?
- Kada sam pravio film "Vukovar, jedna priča" jedan ozbiljan kritičar rekao je da je trebalo da sačekam da prođe vreme. Ali, ta "istorijska distanca" je u nama samima. Zgusnuti pogled na stvari je naš odnos prema onome što se dešava. Dakle, distanca počinje u čoveku koji "trpi" istoriju.
* Da li se s protokom vremena naknadno otkrivaju neke stvari?
- Mislim da se u životu dešava da kasnije saznate još neke činjenice, mada se istina u biti ne menja. Dok letite iznad nekog srušenog grada kao biblijske metafore, letite iznad ljudske tragedije. Suština je tu pred vama i svi koji su učestvovali u toj tragediji su na gubitku. Naša emocija se ne menja, ona nam tumači svet. Miris ruže ili ukus majčinog hleba uvek nosite sa sobom.
* Koje su vaše najveće zablude?
- Ponavljam jedan nauk i često ga govorim bliskim ljudima. Čuo sam ga od nekog pisca i patrijarha Pavla. Prvi kaže da šta god se dešava ne smemo da izgubimo radne navike, a drugi - dušu. Kad god sam doveo u pitanje jedno ili drugo, bio sam u zabludi. U kojoj meri, zavisilo je od toga koliko je zabluda teška. Tako, misleći da štitim dostojanstvo svoje profesije i čoveka, jedno vreme prestao sam da se bavim pozorištem. Danas verujem da bi bilo bolje rešenje da sam jednu zabranjenu predstavu ("Kad su cvetale tikve"), zamenio drugom. Ali sam, ipak, štiteći radne navike i dušu, stvorio sa studentima mnoge predstave, ne potpisujući ih. Osetio sam, dakle, opasnosti tog stava - odustajanje od pozorišta u znak protesta.
* Posle svih ovih godina, bogatog teoretskog i praktičnog iskustva, šta mislite da je preduslov za vrhunske domete glumca i reditelja?
- Dar kao i ljubav, ne mogu se tumačiti. To je iracionalnost i neočekivanost talenta. Nijedan dar se ne ponavlja: ne postoje dva slična velika glumca i reditelja. Velikani su dragoceni zbog razlika. Istina, potrebno je da dar dobije pravi trenutak, mesto i gledaoca. Nažalost, neke ljude ta sreća nikad ne stigne.
* Kao pedagog, kako prepoznajete talenat? Ima li i onih koji se odmah ne otkriju?
- Postoji u režiji i glumi "mehanika fluida", a to se ne može rečima opisati. Kao što je teško protumačiti zvuk. Jedan francuski pesnik je rekao da je čuo zvuk snega koji je pao na zvono. Šta je čuo? Sneg ili zvono? Svaki čovek za mene je tajanstvena šifra, vidite samo deo sante leda. Prepoznate nešto. Nije strašna greška da ne primite na klasu nekog ko to zaslužuje, taj će već naći svoj put. Ali obrnut slučaj - da primite onog kome tu nije mesto - velika je nesreća. I za vas i za tog čoveka. U ovoj profesiji su ljudi ili srećni ili nesrećni. A srećni su samo daroviti.
* Kao profesionalac, šta kažete za "režisere" naših sudbina i života?
- Najgori su oni koji misle da su najbolji. Uvek se, pre ili kasnije, ispostavi da je kralj go. Još je Stanislavski "prokazao" ljude koji u umetnosti ne vole umetnost već sebe same. To se može odnositi i na sve druge oblasti. Mislim da život treba živeti, a ne režirati. Ljudi koji pokušavaju da usmeravaju tuđe živote, rđavi su reditelji. Život je slobodna disciplina i najviše što možete da učinite jeste da ne smetate drugome. Kada Kaligula uvede magarca u parlament, očigledno rđavo režira i situaciju i ljude. I samog sebe, na kraju.
* Verujete da je današnji svet loše mesto za život?
- Kroz vekove se nagomilavala negativna energija i sada je došla do kritične tačke na kojoj su počela da pucaju sva ljudska postignuća i prestaju da važe svi zakoni. Nema više ni čojstva ni junaštva. Eksplodirala je sebičnost, u svakom smislu. Novac je postao glavni promoter svih vrednosti. I to baš kada je izgledalo da je civilizacija shvatila šta je suština života i kada se ljudski vek produžio. Danas su gotovo sve vrednosti uništene. Svet je otrovan, a ta spoljna zatrovanost postala je deo ljudske strukture. Čini se da je sve moguće i da nas ništa više ne može iznenaditi. Nažalost. Ni da je neko opljačkao banku, ni da je ubio 70 ljudi, ni da se pojavila nova smrtonosna bolest, ni da je počeo rat bez objave. Kao da živimo u ružnom snoviđenju umesto u pravom životu.
* Ipak, šta je ono najvitalnije u ljudskoj prirodi što se opire pritiscima, promenama, nedaćama?
- Svaki čovek se rađa kao biće s budućnošću. Kao neko ko će da iskupi svoj život. Dobijen je na dar, ali ga moramo opravdati. Mada, dete raste u čoveka koji vremenom počinje da liči na roditelja. I dobrog i lošeg. Suština čoveka je u njegovoj dobroti - svako treba da živi život kao umetničko delo.
GOVOR TIŠINOM
- Zbog upotrebe i zloupotrebe reči često imamo osećaj da reči gube smisao. Muzika ne mora da ima ni zvuk ni ton, ona je nešto što se dešava u čoveku. Unutrašnje pulsiranje bića sve govori. Tako sazreva i nar, vinograd, tako ptice lete. Reči su potrebne, ali ono najvažnije što treba reći o sebi - govori se tišinom. Inteligenciju ne pokazujemo onim što kažemo već što prećutimo...
RAVNOTEŽA SVETA
- Uvek se vraćamo istoj temi, u smislu koliko je neko delo patriotsko, odnosno koliko pripada narodu u kome je nastalo. Veliki pisac Knut Hamsun uleteo je u fašističku ideologiju i doživeo da mu čitaoci bacaju knjige. Svako dobro delo, i u umetničkom i u karakternom smislu, u nekom velikom "kompjuteru" i novoj estetici interneta se sabira. Taj zbir pluseva i minusa - drži svet u ravnoteži.
