Kvadratura kruga se zatvara, suvozemni morski vuk se vraća na mesto svojih prapočetaka. Srpski slikar nastanjen u Parizu, Petar Omčikus, posle više decenija ponovo će izaći pred slikarski sud rodne Dalmacije: velikom izložbom u splitskoj galeriji "Kula" i palati "Milezi".
U prostoru od preko 400 kvadrata, od 7. maja do kraja juna, biće izloženo 48 velikih slika, koje ovih dana kreću na put iz Beograda. Među njima je i čuvena slika "Ruševine Zadra" iz 1947, pa "Plavi ritam" među onima iz pedesetih. Dolaze, zatim, enformelske šezdesete i famozni "Batinaši" iz sedamdesetih, sazreli na talasu šezdeset osme...
Iz devedesetih splitska publika će videti "Drvo u cvatu", "Berbu grožđa", "Sardele" - tematiku koja dotiče Dalmaciju. Tu su i tri autoportreta, među kojima i jedan "crnački" iz 1972, nastao u Veloj Luci, s kontrasvetlom.
- Split je dugo bio zatvoren za beogradske pojmove. I, donekle, obrnuto - suče nevidljive pariske brke slikarski moreplovac Omčikus. - Bilo se prilično zagadilo. I sad, najedanput se otvaramo. Zaspali smo bili, u tom velikom metežu. Sad se polako budimo.
Poslednji put, Omčikus je u Hrvatskoj izlagao u Varaždinu daleke 1990. A pre njega, u ovom istom splitskom prostoru, u "Kuli", u kratkom roku, predstavili su se Voja Stanić, pa Vladimir Veličković. Pre Splita, ovih dana Omčikus će skoknuti do svoje kuće u korčulanskoj Veloj Luci, na poslednje pripreme pred izložbu, da svikne misli, ten i slike na sunce, vino i ribu.
- Gradio sam je sopstvenim rukama! Ima tome pedeset godina. Izvanredan pogled puca iz mog ateljea na pučinu. Išao sam redovno, a onda napravio veliku pauzu. Dogodio se rat. Srećom, sve mi je sačuvao moj prijatelj, kum, pomorac Bude. Poslednjih nekoliko godina ponovo odlazim u Velu Luku, da se sredim i preporodim.
S ponosom pokazuje fotografije nastanka jedine kuće u uvali Plitvine. Prekoputa, "na drugu rivu", nalazi se njegova Meri. Decenijama se nisu tražili, da bi se konačno našli. Sad su zajedno u Parizu, gde je i Petrova sledeću izložba, već 16. maja na Monparnasu. Biće, zatim, vremena i za Zlatibor, i Beograd, na obalama njegovog Panonskog mora. Ali ne ostaje celo leto. Svoje izgubljeno more Petar Omčikus je, ipak, pronašao u Parizu.
- Pariz ima svoje čari u avgustu. Kad ovde dune vetar, osećaš miris Atlantika i soli. Skoknem svake subote do ribarnice. Imam i dobrog vina. Šta ti treba više?
SPASAO SAM SLIKE
Legatom Petra Omčikusa u Mihizovoj 11 u Beogradu sada upravlja Ninko Radosavljević, koji se, za vreme razgovora, zatekao u Petrovom ateljeu u Parizu, oko dogovora za splitsku izložbu. - Problem mog legata bio je u tome što je započet s jednom idejom, i drugim ljudima. Sad je na dobrim nogama. To je slobodan atelje. Što je najvažnije, spasao sam slike. Sve Kosine, i moje, preneo sam u Beograd. Možemo da se pravimo važni da smo, ili nismo, uspeli u Parizu. Ali Pariz nam neće sklanjati slike. Hoću da moj trud bude sačuvan.
ŠLJIVA U CVATU
Teška povreda desnog ramena i slikarske ruke, kada je pre nekoliko meseci, tokom velikog spremanja, zapeo o tepih i tresnuo svom silinom o pod, sada je već prošlost. Omčikus ponovo slika punom parom. Na štafelaju - šljiva u cvatu.
- Sezonski sam slikar. Moram svake godine u ovo doba da je naslikam. Nisam od onih koji tragaju za nečim velikim. Pre svega, volim da slikam. Šta mi se sviđa, naslikam. Zamisli šljivu u cvatu! Poludim kad je vidim. To je čudo. Kad se drvo probudi, kad krene erupcija cvetova i grančica, pa sve više, jednostavno ne znaš šta da radiš s njim! Prosto ti krivo što je tako lepo.
