Pretpostavka da kradena slika “Portret oca”, koju je policija nedavno vratila Muzeju grada Novog Sada, nije delo čuvenog holandskog slikara Rembranta, već nekog od njegovih učenika ili sledbednika, inicirala je pitanje da li u našim muzejima ima originalnih dela starih majstora ili su to samo dobre kopije.
- Gotovo svi muzeji u istočnom evropskom delu imaju slične zbirke kao naš Narodni muzej - kaže, za “Novosti”, Nikola Kusovac, istoričar umetnosti. - Svojevremeno je u Narodni muzej dolazio ugledni češki stručnjak, specijalista za flamansko i holandsko slikarstvo 17. veka. Zajedno smo pregledali našu kolekciju iz tog doba, kod njega je kao original prošla možda svaka treća slika. Ostale su, po njegovom mišljenju, bile dobre kopije.
Kusovac kaže da je to odlika većine stranih zbirki u muzejima na ovim prostorima, jer su se krajem 18. i u 19. veku umetnici uglavnom školovali na Bečkoj carskoj likovnoj akademiji. Tamo su studenti završnih godina morali da naprave bar jednu dobru kopiju. Vežbali su na delima starih majstora.
- Mnoge od tih kopija smatraju se originalima, ali to možemo da tvrdimo samo za ona dela koja su ušla u katalog umetnika. Dobre kopije mogu dosta da kažu o umetniku i imaju svoju vrednost. Na primer, nije isto ko je, po nekom starom majstoru, napravio kopiju od dve vodeće ličnosti iz 19. veka, Fernard Valdmuler ili Karl Ral, jer su razlike u cenama ogromne.
Za sliku “Portret oca” Kusovac kaže da nije falsifikat ukoliko stoji Rembrantov potpis, a ako ga nema, reč je o dobroj kopiji, koja ima svoju vrednost.
- Za nas su veoma zanimljive kopije na kojima piše i ime kopiste i umetnika čije je delo kopirano. One, uglavnom, koštaju onoliko koliko i ostala dela umetnika koji ih je radio. U opusu Paje Jovanovića ima desetak kopija dela Žana Vatoa, i to su uglavnom galantne scene iz 18. veka. Pokušavajući da savlada procese Vatovog slikanja, Paja Jovanović je učio kako će likovnom frazom da razreši određeni problem. Voleo je Vatoovu lakoću stvaranja.
Začetnik modernog slikarstva kod nas Jovan Popović ostavio je Narodnom muzeju na desetine potpisanih kopija. Kopirao je stare majstore, poput Van Ajka, ali i svoje savremenike.
- Svaki naš slikar, koji je studirao na bečkoj akademiji napravio je dosta kopija. U Narodnom muzeju nalazi se pedesetak kopija Dimitrija Avramovića, koji je bio kopista prve klase.
U zbirci strane umetnosti Narodnog muzeja nalazi se delo “Španski plemić”, za koje se smatra da je “od ruke” Antonija Moroa, najvećeg holandskog portretiste iz 15. veka. Tu su i “Čovek sa brojanicama” Josa van Klevea, “Primanje danka” Jona van Hemsena, “Iskušenje Svetog Antonija” Davida Torensa, Turnijeov “Filip Orleanski i gospođa Paraber”... Kolekciju čine i dve Rubensove slike, “Imperator Galba”, kao i “Dijana poklanja lovinu”, na kojoj je mrtvu prirodu naslikao Snajders, jedan od mnogih majstorovih saradnika.
- Imamo jednu korektnu zbirku gde se ne može u punom doživljaju razumeti istorija umetnosti Evrope, ali se može na komadima lepo pratiti i prepoznavati. Posebno je značajan deo koji se odnosi na francusko slikarstvo. U zbirci starih majstora nalazi se samo nekoliko vrednih dela rane i visoke renesanse. Među njima se izdvaja “Iskušenje Svetog Antonija” koje se pripisuje Hijeronimu Bošu, ali se ne zna kad je naslikana i gde. Nikada nismo dobili aplauz za tu sliku, jer nema sve odlike njegovog slikarstva i nikada nije potvrđeno da je delo samo njegovo. Ipak je svi rado gledaju. Ako se nekad pokaže da slika nije original, onda ju je uradio neko ko je izašao iz Bošovog šinjela. Italijani nikad nisu negirali da imamo po jedno delo Frančeska Gvardija i Tintoreta.
Naš sagovornik ističe da se na ovim prostorima najviše falsifikata nalazi u Mimarinoj zbirci.
- Zbirke doktora Branka Ilića, koja se nalazi u sklopu novosadskog muzeja, a u kojoj je i “Portret oca” prilično je skromna. Svedok sam kako su nastajale atribucije koje su vršene. To je radio Miodrag Kolarić, koji je bio dobar Ilićev prijatelj i savetnik prilikom kupovine. On je to tako sa lakoćom iščitavao. Kad mu se učini da je u pitanju Veronez, govorio je da jeste, kad mu se učini da je Rembrant - isto tako. To nisu bile proverene stvari, nego atribucije koje su bile dosta dobre, ali nisu dobile punu evropsku verifikaciju. Tih dela nema u katalozima velikih majstora.
Dosta vrednih stranih dela u muzeje je stizalo kao pokloni i, po rečima našeg sagovornika, bez ozbiljne ekspertize teško je bilo utvrditi šta su kopije, a šta ne. Da li Spomen zbirku Pavla Beljanskog čine samo originali ili i tu ima poneka kopija, nije želeo da komentariše.
ZNAČAJAN FOND
Kusovac kaže da su u nekim slučajevima kopije veoma značajne, a kao dobar primer navodi Galeriju fresaka. - Te kopije vrlo dobro svedoče o našem srednjovekovnom slikarstvu. Taj fond je veoma značajan, naročito sada kada je odlazak u neke srpske manastire, naročito one na Kosovu, otežan
SLAB ODZIV
- Stalno se priča o knezu Pavlu kao velikom darodavcu, ali ne slažem se sa tim - kaže Kusovac. - On jeste uzeo neku meru da formira zbirku strane umetnosti u Narodnom muzeju. Napisao je mnoga pisma, ali je to naišlo na slab odziv. Imao je dobre veze u Engleskoj i jedino su neke dame uspele da skupe dvadeset-trideset slika petorazrednih engleskih umetnika i da nam to poklone. Tu nema nijednog velikog imena. Knez Pavle je u svojoj kolekciji imao dve vredne slike, El Greka i Andreja Mantenje, a da su ostale u Narodnom muzeju, bio bi to muzej od mnogo većeg uticaja. Ono što je najvažnije, za njegovo vreme otkupljeno je mnogo dela jugoslovenskih umetnika, ali ne njegovim novcem, nego iz državne kase, i to zahvaljujući Milanu Kašaninu, koji je znao šta se kupuje.
