Nemam ja šta da pričam o tim idejama. O klasnom ratu u Americi sad već govori i Džordž Soroš, a i Borka Pavićević se ponovo proglašava za levičarku. Politika nikada nije uticala na moju umetnost, ona je samo bila tema mog pozorišta - kaže Ljubiša Ristić, "zakleti" Jugosloven i levičar koji je iz SK izašao još 1970, proslavljeni pozorišni reditelj, čije ime je ušlo u brojne svetske enciklopedije i leksikone...
U "njegovom" pozorištu, daleko od gradske vreve, ali i pažnje kulturne javnosti, počinje razgovor s Ristićem i na samom početku pitanje: šta se, uopšte, dešava s KPGT?
- Ovde nema promena, a u medijima i dalje nikakvih informacija o KPGT. Vlast se promenila, ali su mediji ostali isti. Prvi put od postojanja KPGT, znači 35 godina, konkurisali smo za sredstva od države. U nezgodnom trenutku, država nema para. Ukoliko ih dobijemo planiramo pet novih predstava na neizvođenim tekstovima autora jugoslovenskog kulturnog prostora.
Šta je sad repertoar?
- Mi imamo "gvozdeni" repertoar. Uvek "Ričard Treći", "Psovanje publike", "Sarajevske priče". Uprkos predrasudama, KPGT ni od jedne vlasti nije imao dotacije. Samo je 1987, vlada Mirka Marjanovića je odredila u republičkom budžetu 900 hiljada maraka za adaptaciju napuštene stare Šećerane u pozorište. Od tih početnih sredstava, na različite načine,izgradili smo pozorište zbog koga nas danas mrze i zavide nam. Ono nije naše vlasništvo niti sam ja to ikada hteo da bude, znajući s kim imam posla. Moj predlog Vladi je da preuzme čitav kompleks stare Šećerane s pozorištem i to pretvori u veliki kulturni centar koji neće biti prodavnica suvenira...
Kako se izdržavate?
- Nikako. Mi smo najsiromašniji na čitavoj pozorišnoj sceni. Nemamo prihoda, a kamoli dugova. Ponekad se ovde snimi neki spot, održi ivent, koncert nekog di-džeja. Tako razvlačimo od prvog do prvog, kao svaka normalna porodica u ovoj zemlji.
Da li i KPGT plaća cenu vaših političkih ubeđenja?
- To je krajnje mutna stvar. Uvek sam bio u sukobu s nekom partijom, s vlastima. Sklanjao se s puta kolegama iz pozorišta, njihovim ambicijama. Ali, danas posle četiri decenije, vidim da su političari manje istrajni protiv mene, a da je pozorišni svet velikim delom strasno zainteresovan da me nema.
Kako to objašnjavate?
- Ne objašnjavam. Kod mene dolaze ljudi koji pišu istoriju pozorišta i kulture naše zemlje, ali nikako kritičari - da vide predstave i o njima nešto napišu.
Ne mogu da vam oproste JUL?
- JUL je izgovor. Mi u KPGT smo dosledni, a većina naših kolega, prijatelja, neprijatelja, saboraca i ravnodušnih karijerista se stalno prilagođavala političkim okolnostima. Od Kučana i Račana, preko Izetbegovića i Tuđmana, do svih ostalih koji su doprineli razbijanju zemlje i formiranju ovog banana - povrtnjaka u kome živimo. Moje učešće u politici od 1995. protumačeno je kao aktivnost umetnika koji je prodao dušu đavolu. I to mi zameraju oni koji su svi odreda, u vreme rata za razliku od mene, podržavali razne ratne opcije, borili se u Beogradu za vlast kao strasni aktivisti opozicije, kasnije postajali ministri, partijski funkcioneri i najčešće ratni profiteri na osnovu antiratnih aktivnosti.
Od predstave "Konzulska vremena" 2008. niko vas nije zvao u pozorište?
- "Konzulska vremena" su bila incident, kada su razni pozorišni ljudi pomislili da će se promeniti vlast u Beogradu i da će doći radikali, pa će ih razjuriti. Zato su se lukavo dosetili da hitno pozovu Ljubišu Ristića da režira. Pošto su izbori prošli, ništa se nije promenilo, poziv iz Ateljea 212 i Narodnog pozorišta se nije realizovao, a pomenuta predstava u Zvezdara teatru je nestala s repertoara
Šta mislite o političkoj situaciji u zemlji?
- Veoma teška i neizvesna. Kraj mnogih iluzija. Postaje vidljivo šta su bili pravi razlozi sukoba u Jugoslaviji, potom i sukoba u Srbiji. Razlozi nikada nisu bili ni verski, ni nacionalni, ni ideološki. Sve su to propagandno lansirane predrasude o karakteru, htenjima i osobinama naših naroda. Propaganda je bila toliko uporna da su mnogi podlegli, i ovde i u drugim jugoslovenskim zemljama. Neki su videli i interes, politički i materijalni. Oni koji su od Triglava do Đevđelije najglasnije protestovali protiv etikete "stranih plaćenika", više se ne bune. Revizija istorije niti je dovoljna, niti je konačna.
Kakve su posledice?
- Ono što se upravo događa pokazuje da stvarne sile koje definišu naš život, sudbinu, insistiraju jedino da se prošlost zaboravi i da se uvaže njihovi interesi ispred naših. Kad kažem naših, mislim na interese svih, Srba, Hrvata, Albanaca, Bosanaca svake vere. Ta svest polako sazreva kod političara, zatim i običnog naroda. Samo se propagandnih mantri uporno drže mediji, tzv. eksperti, analitičari čiji je posao da služe imperiji podgrevajući zablude... Jedini interes na našim prostorima relevantnih faktora - SAD, EU i Rusija - oduvek, jesu i biće samo vojna geostrateška pitanja. Političari i narod su shvatili da se gasovodi, zvali se „Nabuko“ ili „Južni tok“, grade da bi se postavile vojske koje će ih obezbeđivati. Dobro je da naši političari shvataju koliki je interes NATO da bude vojna sila na jugoistoku Evrope, kao i što je Rusiji glavno pitanje hoće li prvi put u istoriji imati vojne efektive na Balkanu nasuprot američkim. Nemačka je povela dva svetska rata da bi preuzela kontrolu na putu za Istok: Moravskom dolinom, pa do Bosfora.
A rezultat je?
- Rezultat je da Nemačka danas nema vojsku i da joj ni SAD ni Rusija po cenu rata neće dozvoliti da je ima. Ali, ona ima ekonomsku moć, stvara imperijalnu Evropu - uz pomoć i protiv obe velike sile. I ma koliko naši plaćeni "eksperti" uveravali na sav glas da smo mi sedma rupa na svirali, ova se presudna raspoređivanja imperijalnih moći odigravaju upravo na našem tlu! Naravno da je prava adresa kojoj će se Aca Vučić obratiti da zaštiti Srbe na Kosovu, Rasmunsen i NATO. Jer, oni ih objektivno jedini i ugrožavaju podrškom albanskom separatizmu i terorizmu. Podjednako je jasno da Dačić mora i treba da traži od Putina i Rusije novac i „Južni tok“, jer to znači formiranje balansa bez koga nema života, ni nama ni našoj državi. U međuvremenu, u ratovima i destrukciji svega izgubili smo ključni argument Titove Jugoslavije - JNA.
Šta smo sve time izgubili?
- Njenu moć i sveobuhvatnu sposobnost prekrivanja čitavog društvenog i ekonomskog života zemlje. U stvari, pravi razlog vođenja ratova bio je eliminacija te vojne sile. Zadatak NATO je bio reorganizacije geopolitičkog prostora i formiranje malih država i beznačajnih armija, i to do samoukidanja JNA na kraju tog procesa. To je način da se razumeju nemačko-ruska podrška otcepljenju Hrvatske i Slovenije, američko pomaganje svih zaraćenih strana u Bosni, rano prisustvo američke vojske u Makedoniji i, konačno, odlaganje rata u Srbiji do odluke da se aktivira sukob na Kosovu kao povod za bombardovanje i prisustvo stranih trupa na tlu Srbije.
Kako će se ubuduće odvijati priča o Kosovu?
- Kosovo je, jasno, okupirano. Srbija ga, jasno, nikada neće priznati. Ali i Kumanovski sporazum, i Rezolucija 1244, i sporazum koji će biti potpisan u Briselu ovih dana, nisu napravljeni da bi Albanci dobili još jednu državu već se sada, jasno, vidi - da NATO dobije legitimitet i na teritoriji Srbije koja nije član NATO. To istovremeno znači da i Rusija može da postavi zahtev da se legitimiše kao vojna sila na jugoistoku i to prvi put u istoriji. A Nemačka, maskirana u EU, dobije bar legitimitet civilne uprave, ako ne stvarnog učešća u vojnom rasporedu. Ovaj kompleks svetskih pitanja koja se otvaraju da traju na našem tlu, može se kao u ogledalu posmatrati na Bliskom istoku i severu Afrike, jer Beograd i Bejrut već dugo fukcionišu kao spojeni sudovi. Zato ova mimikrija sa tobožnjim datumima, pregovorima o ulasku u EU i natezanja oko "Evropa ili Kosovo" ili "i Evropa i Kosovo", nemaju veze sa stvarnošću. Srbija ne može biti član EU jer to, kao ni rešenje kosovskog problema - ne odgovara nikom osim Srbiji i njenom narodu...
Kakvoj perspektivi onda da se nadamo?
- Kriza se proizvodi da bi se njome upravljalo. U toj igri prijatelji preko noći postaju neprijatelji, neprijatelji postaju ugroženi koje treba zaštititi, teroristi postaju državnici, državnici kriminalci. Što se nas tiče, možda, ipak, prave račun bez krčmara. I svi oni spolja, i njihovi iznutra. Ako nemamo snažnu vojsku kao argument, ako smo osiromašeni svesnom i brutalnom akcijom spolja i iznutra, ako je ucena i pretnja jedini jezik kojim se s našom zemljom i narodom razgovara, postoje i argumenti koje mi posedujemo i koje nam niko ne može oduzeti. Ni ratom, ni bedom, ni okupacijom. A to je vitalnost koja ima istorijske korene, individualne sposobnosti ljudi izmešanog i svim i svačim obogaćenog karaktera. Znači, kulturne vrednosti u najširem smislu. Najgori neprijatelji nisu nam stranci već domaće galamdžije koji od nacionalističkog busanja u prsa preko noći skliznu u već istorijski poznata kvislinška podaništva.
Koji su ti ljudi?
- Razni "mudri" skeptici koji nam stalno objašnjavaju da smo niko i ništa, da ništa i ne možemo, da ništa od nas ne zavisi, da nam je prošlost strašna a budućnost mučna. To su propagandisti loše beskonačnosti koji stalno gledaju kako da unovče svoju "dosetljivost". Problem je što ih oni koji ih plaćaju, na kraju, uvek imenuju i razotkriju pre nego ih odbace...
KAPITAL SRBIJA
U čemu je preostali kapital ove osiromašene zemlje?
- U svim oblastima života jedini izlaz je u proizvođenju novog: novih vrednosti i u materijalnom i u duhovnom smislu. Svaka vrsta proizvodnje. Sve iz početka. Treba podržati svaki rast: populacije, privrede, poljoprivredne i industrijske proizvodnje. Proizvoditi znanje, obrazovanje. Nova dela koja stvaraju nove odnose, nova radna mesta. Povezati centar i periferiju. U svakom smislu, podići nivo dostojanstva života.
KOSOVO
- Sever Kosova biće isto što i Gaza. Istovremeno i izvor i rešenje problema. Za one koji upravljaju krizom - najlepši poklon. I Vučić i Dačić su stekli iskustvo koje im je omogućilo da odigraju tu partiju na tačan način. I zato predsednik Nikolić za neki dan putuje u Palestinu. Svu trojicu podržava čak i DS koja hoće da ih skine s vlasti, mada DS više ni sama sebi ne veruje. Lično, nemam šta da verujem - naši političari su razumeli kako se igra zove i šta moraju odigrati...
VOJVODINA
- Ne postoji problem Vojvodine. Postoji problem lokalnih feudalaca koji se, očigledno, svakih desetak godina u Vojvodini pojavljuju i sad se jasno vidi ono što je oduvek - jasno. Nisu problem Vojvodine ekstremizam nacionalnih manjina koji ponekad dobije te fašističke prizvuke, a koji se nikako ne mogu povezati sa celinom mađarske ili bilo koje manjine. A tu su najglasniji oni kojih najviše ima i koji su najjači. Znači, Srbi, starosedeoci i doseljenici. Problem Vojvodine je potencijal krize koju treba hraniti za slučaj da nekom zatreba.
