Program obeležavanja 17 vekova Milanskog edikta nastavlja se u februaru premijerom predstave “Konstantin: znamenje anđela”, po tekstu Dejana Stojiljkovića i u režiji Juga Radivojevića.
Drama govori o ključnim momentima iz Konstantinovog života kroz reminiscencije samog vladara koji se, poslednjih dana svoga života, ispoveda mladom glasniku Scipionu iz Naisusa. Priča pokriva Konstantinovu mladost, njegovo vojevanje u građanskim ratovima i ratovima sa varvarima, pohod na Rim, preobraženje u hrišćanina, donošenje Milanskog edikta i prvi Vaseljenski sabor u Nikeji. Drama se takođe bavi i Konstantinovim odnosom prema majci i ocu, supruzi i savladarima. Glumačka podela još nije u potpunosti završena.
- Drama ima preko trideset likova, od običnih robova do imperatora, od vojnika do svetaca - kaže Stojiljković, za “Novosti”. - Probao sam da nađem tanku liniju između mita i istorije, čoveka i ideala i ispratim je.
Stojiljkovićev književni prvenac je “Konstantinovo raskršće”, sada je napisao i dramu “Konstantin: znamenje anđela”.
- Konstantin me inspiriše prvo zato što je moj sugrađanin, Nišlija, drugo što je fascinatna ličnost i jedan od najznačajnijih vladara u istoriji. Njegova životna priča je takva da o njoj može da se napiše deset romana i još toliko drama. Čudi me samo kako Holivud nije snimio film o njemu ili da je bar urađena neka kvalitetna TV serija poput one o Spartaku.
Brojni kasnoantički izvori osvetljavali su vladavinu i pisali životopis cara Konstantina, ali su mnoge strane njegovog života ostale skrivene.
- Najveće zagonetke vezane za Konstantina i dalje su tajna. Ne zna se zašto je ubio svog sina Krispa i da li je naredio ubistvo druge žene Fauste. To će verovatno ostati večna nepoznanica. Podaci o detinjstvu bilo kog rimskog imperatora su šturi, to je normalno, koga zanima šta je radio, recimo, Julije Cezar kad je imao pet godina? Hroničari takve stvari ne beleže. Što se tiče Konstantinove mladosti, naročito kada ga je otac poslao na Galerijev dvor, tu već ima sasvim dovoljno podataka, samo ih treba potražiti.
U istorijskim izvorima često se spominje Konstantinova majka Jelena, dok se o ostalim članovima porodice malo zna.
- Istorija itekako pominje čitavu lozu Julijevaca. U knjizi Kristijana Kerbula “Konstantin i kraj antičkog sveta”, možete naći i Konstantinovo porodično stablo. Dosta se zna o njegovom ocu Konstanciju Hloru, jednom od tetratraha, zatim su tu dve njegove žene Minervina i Fausta i deca, Konstantin II, Krisp, Konstants, Helenina... Konstantin je bio sve samo ne požrtvovan muž i otac. Prvu ženu je ostavio, druga je najverovatnije ubijena po njegovom naređenju, a što se tiče dece, u sinove je imao toliko poverenja da je Konstantinopolj, biser svog carstva, zaveštao bratancu Dalmaciju.
Naš sagovornik ističe da je o Konstantinu najviše naučio iz njegovih pisama i govora.
- Konstantin je bio veoma obrazovan čovek sa izuzetnim govorničkim talentom. Bio je šarmantan i harizmatičan, i veoma načitan. Kada danas čitate, recimo, njegovo persijsko pismo kralju Šaporu ono je na momente toliko stilski prefinjeno i jezički lepo da imate utisak da čitate odlomak iz neke Šekspirove drame. Naročito je zanimljiva prepiska između njega i njegove majke Jelene, koja ima jedan lep emotivni momenat.
Istorijska je činjenica da je Konstantin imao mnogo suparnika. Stojiljković kaže da ih je sve savladao mačem i lukavstvom, ali najviše hrabrošću.
- Konstantin je bio poznat kao neustrašiv ratnik. I, uz Aleksandra Velikog i Julija Cezara, bio je jedan od retkih vojskovođa u istoriji civilizacije koji nikad nije izgubio nijednu bitku. Naravno, hrišćanska legenda kaže da je tu najveću ulogu odigrala Božja pomoć.
Stojiljković smatra da je Konstantin Milanskim ediktom udario temelje današnjem poimanju ljudskih prava i tolerancije. To je bio civilizacijski akt koji je odredio istoriju ljudske civilizacije. Njegova značaj je prosto nemerljiv.
- Radi se verovatno o jednom od najvažnijih pravnih akata svih vremena. Za rimsko carstvo onog vremena bio je to neverovatan civilizacijski, humanistički i legistativni iskorak, toliko smeo da se njegov uticaj oseća i dan-danas. Iako su se neki rimski carevi kasnije vratili progonu hrišćana, bilo je kasno, Konstantin je pokrenuo lavinu i niko više nije mogao da je zaustavi. Hrišćanstvo je stupilo na istorijsku scenu, izašlo iz mraka katakombi i danas je najdominantnija svetska religija.
LEGENDE
Za Konstantina su vezana mnoga znamenja, san koji je usnio u Apolonovom svetilištu, koplje sudbine i druge relikvije kojih se dokopao pobedom nad komandantom tebanske legije Mauricijusom.
- Toga nema u mojoj drami. To su paganske legende, prilično istorijski neutemeljene. Nije ni čudo da su zanimale naciste. Jedino što je tačno jeste da je Konstantin imao klinove kojima je Isus proboden na krstu i da su oni upotrebljeni da se od njih načini mač, štit i oklop, prema verziji te priče koju nam izlaže Sokrat Sholastik, jedan od njegovih biografa.
RODNI NAIS
Mnogobrojni spomenici i građevine sa našeg tla, neposredno ili posredno povezani su sa carem Konstantinom. To se posebno odnosi na njegov rodni Naisus, koji je prema svedočanstvu “veličanstveno ukrasio”, tako da se kasnijim vizantijskim hroničarima grad činio Konstantinovom zadužbinom. Konstantinov rodni grad bio je u rangu njegove prestonice - Konstantinopolja.
- Taj lepo ukrašeni grad su kasnije Atila i njegovi Huni sravnili sa zemljom, tako da, nažalost, nije ostalo mnogo sačuvanih građevina - kaže Stojiljković. - Danas je problem što se ne radi dovoljno na lokalitetu Medijana, što postoji princip da se sve što se iskopa odmah zatrpa i što država i grad očigledno još nemaju pravu strategiju da od antičkog Naisusa naprave ono što je urađeno u Viminacijumu. Ova godina jubileja je šansa da se to ispravi.
