Za manje od dva meseca, predstave Kokana Mladenovića osvojile su na našim pozorišnim festivalima šesnaest nagrada! Mjuzikl „Zona Zamfirova“ dobio je osam priznanja na Danima komedije u Jagodini, sa Sterijinog pozorja vratio se sa sedam (oba puta predstava je proglašena i najboljom u celini), a na Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine pobedila je njegova opera „Ultima“, koju je radio sa Novosadskim pozorištem (Ujvideki sinhaz). Ipak, Mladenović nema vremena da uživa na lovorikama rediteljskog uspeha: u temišvarskom Nacionalnom teatru uveliko sprema Eshilovog „Prometeja u okovima“, da bi potom nastavio put u Rijeku - u HNK „Ivan pl. Zajc“ postavlja na scenu „Tri musketara“ Aleksandra Dime. Ali i kada bira klasiku, ovaj reditelj ima dobar razlog zašto se baš njom bavi danas...
- „Okovanog Prometeja“ radim kao priču o sukobu između onih koji bi da svet učine pravednijim mestom i nove generacije bogova koji svetom vladaju, vodeći računa o sopstvenim interesima a ne o interesima čovečanstva - objašnjava Mladenović. - Ta predstava, posle prelaska iz antičke tragedije (u prvom delu) u savremeni svet, bavi se Džulijanom Asanžom kao Prometejem našeg vremena. Suština Eshilove drame i jeste da je pobuna uvek stvar lične odluke i hrabrosti, a da pojedinac i te kako može da promeni svet ukoliko ima dovoljno vere i smelosti da se upusti u tako mukotrpan posao... Iako pisan pre dve i po hiljade godina, Eshilov tekst do detalja se poklapa sa položajem običnog, malog čoveka u današnjem dobu. U predstavu smo utkali i adaptirane delove Asanžove „Neautorizovane biografije“, koja se među prvima u svetu pojavila kod nas. Pretpremijera je 7. jula, a premijera na jesen.
* U međuvremenu, svet je dobio novog Asanža, u „liku“ Edvarda Snoudena koji je otkrio aferu špijuniranja preko interneta?
- Prometejevo darivanje vatre bi iz današnjeg vremena bilo - darivanje informacija. Mi smo slobodni samo ukoliko uistinu znamo šta se dešava u svetu oko nas. Ukoliko smo neuki i nezainteresovani, kakvi uglavnom jesmo, postajemo podložni svakoj vrsti manipulacije. Pa je onda lako od nas praviti čas nacionaliste, čas evropejce, čas i jedno i drugo! Sve dok potpuno ne zaboravimo ko smo. Vertikala se nije promenila od stare Grčke do danas. Piramida demokratije trebalo bi da na svom vrhu ima one koji će najbolje zastupati interese svih onih koji su u temelju, obične ljude. To se u savremenom svetu vulgarnom zloupotrebom sistema demokratije pretvara u interesnu grupu na vrhu koja sopstvene interese promoviše kao opšte. Svet je tehnološki napredovao kroz vekove, ali se struktura piramide vlasti nije promenila kao ni podjednako ponižavajući položaj malog čoveka.
* Naprotiv, vidimo da je tehnološki napredak omogućio još veću zloupotrebu?
- Danas svetom vladaju sila i interes. Ako su 20. vek obeležile ideologije, ono što karakteriše početak ovog stoleća je pogubno odsustvo svake ideologije. Nekada su se manipulatori barem skrivali iza ideoloških matrica, danas je na našoj javnoj sceni kao i u celom svetu, evidentna ta besramno ogoljena manipulacija i elita koja se gotovo ruga svakoj ideologiji i svakom obliku suštinske demokratije. Ukidanjem ideologije dolazimo i do naše pretužne političke scene na kojoj svako može sa svakim, gde je prosto zbrajanje poslaničkih mandata i pijačarska matematika uslov da se formira vlast, koja će s ponosom izjavljivati da je njena ideologija da nema ideologiju...
* Kako ocenjujete prethodnu sezonu na našoj pozorišnoj sceni?
- Beogradski pozorišni život je zarobljen u paradoksu: s jedne strane, vlast pokazuje apsolutnu nezainteresovanost za sudbinu kulture, s druge strane, teatri (ako izuzmemo usamljene napore JDP u poslednjoj sezoni) gotovo da uživaju u toj mazohističkoj poziciji nemanja sredstava i odsustva podrške. To je idealan alibi za nerad i neinventivnost. Uvek možete reći da vam država manje daje nego što vam treba, a država uvek može da kaže pogledajte svoje radne učinke pa ćete videti da dobijate više nego što zaslužujete. U toj pat-poziciji između pozorišnog kukavičluka i bezidejnosti sistema, prolaze poslednji trenuci za suštinske reforme. Budžetska sredstva se moraju dodeljivati onima koji rade, imaju ideje i koji će proizvoditi predstave. Ovakav način finansiranja uništava mlade glumce, pisce, reditelje, igrače - držeći ih stalno van prilike da ravnopravno učestvuju u rasporedu budžetskih sredstava, iako to svojom energijom i idejama zaslužuju... Ako postoji zajednička karakteristika svih naših partija (sem obožavanja samih sebe na vlasti) onda je to apsolutno nerazumevanje fenomena kulture i njenog značaja za sudbinu naroda. Naši se poslanici više boje knjige nego bombe.
TRI MUSKETARA
* „Tri musketara“ radite kao priču o nemoralnom vremenu?
- Da, kao vremenu koje za račun politike, interesa i rata zloupotrebljava osećanje časti, ljubavi i patriotizma. Među nama koji smo još zadržali to „musketarsko“ osećanje života, Dimu čitam kroz prizmu brehtovskog političkog pozorišta. Zato će u predstavi biti najmanje zabave i raskoši, na koju naslov upućuje. Svi smo se mi gotovo preko noći obreli u svetu u kome više nema poezije, ne samo kao najuzvišenijeg literarnog izraza, već kao jednog poetskog osećanja života. Onom, koje uvek i iznova stremi ka lepšem i plemenitijem. Kako Sen Džon Pers kaže, a to je moja omiljena životna rečenica, „svaka ljudska delatnost lišena poezije je besmislena“.
