Jedno od najvećih dela svetske literature, "Zločin i kazna" Dostojevskog – večeras će imati premijerno izvođenje na sceni Jugoslovenskog dramskog, posle više od četiri decenije. Ovog puta, u rediteljskoj postavci Ane Tomović i dramatizaciji Andžeja Vajde. Roman, koji je ruski klasik napisao po povratku s desetogodišnje robije u Sibiru, postavlja pred čitaoce neka suštinska pitanja ljudskog postojanja: prava na zločin, krivice i pokajanja, granica i zabrana...
Predlog da se baš ovaj naslov nađe na repertoaru kuće, stigao je od same rediteljke:
- Na drugoj godini studija profesor Egon Savin mi je dao u zadatak analizu romana i scensku obradu. Pročitala sam po drugi put delo i osetila veliku želju da ga radim. Čula sam i za dramatizaciju Andžeja Vajde, po kojoj je Savin dva puta "Zločin i kaznu" postavljao na scenu - objašnjava Ana Tomović.
* Na šta je fokusirana ta dramatizacija u višeslojnom i u svakom smislu kompleksnom romanu?
- Vajda izvlači jednu liniju pogodnu za teatar. Činio mi se kao veoma dobar i uzbudljiv scenski predložak koji, istina, počiva na dugim monolozima i izuzetno statičnim dijaloškim scenama. Videla sam izazov da ono što mislim da je najneophodnije pozorištu - jaka reč i misao, dobra gluma - budu u prvom planu. Od početka je to predstavljalo veliki zalogaj za sve nas: kako ovaj, ipak, filozofski tekst predstaviti publici tako da može da ga prati i u njemu uživa. Pronašli smo formu koja sve to podržava, a najveće uzbuđenje je u samim mislima, nameri i onom izrečenom. Sve drugo treba "očistiti" i ostaviti na stranu.
* Čime ste se rukovodili u ostvarenju zacrtane namere?
- Po mom mišljenju, tu čak nema ni likova već suprotstavljenih filozofskih principa. Zato smo nastojali da priču dignemo na nivo gotovo filozofske i teorijske rasprave, postavljene iz različitih uglova. Ono što će se "čitati" kao lik, proističe iz toga. Naravno, primaran nam je u svemu bio Dostojevski i njegov tekst.
* Koliko je za "poniranje" u neka dublja filozofska promišljanja spremna današnja publika?
- Verujem da će koliko je "Zločin i kazna" nama bio izazov, veliko uzbuđenje i zadovoljstvo - biti i publici. S njom će komunicirati na više nivoa, ostavljajući pitanja kojim će se baviti i po izlasku iz pozorišta. Reč je o suštinskim promišljanjima, o životu i čoveku. Svemu onom što pozorište sa sobom nosi, kao jedno od retkih mesta koje danas omogućuju ljudima da se bave takvim temama. Život je postao brz i površan, teško da čovek može da se ozbiljnije posveti i sebi i drugima.
* U fabuli "Zločina i kazne" klasičan je kriminalni zaplet?
- Student Raskoljnikov u svojim razmišljanjima o nižoj i višoj rasi, običnim i neobičnim ljudima, želi da sam sebe testira - kojoj kategoriji pripada. Da testira svoju realnost i granice: da li poput velikih uzora kojima se divi (Napoleona) može da počini zločin bez osećaja griže savesti i kazne koja sledi. Jer, time bi sebi dokazao da je poseban čovek u svakom smislu i da pripada višoj kategoriji ljudi. Iako i pre ubistva sumnja da je on taj, odabran, odlučuje da se baci u ambis i proveri. U romanu mi je najzanimljivija bila misao Dostojevskog da mada je Raskoljnikov učinio savršen zločin, bez tragova, pa i krivicu preuzeo drugi - na tom putu ne može da istraje jer mu ne dozvoljava sopstvena savest. Podleže pod njenim teretom, prezirući sebe što je "običan" čovek koga savest može dotaći.
* U tom procesu ima pomagače?
- Pomagači u procesu priznanja su mu Porfirij Petrovič i Sonja Marmeladova. Prvi, istražni sudija, izuzetno intiuitivan, razume motive njegovog specifičnog zločina kao dokazivanja jednog teorijskog principa. Drugi, Sonja Marmeladova, jedna je od onih koji žive po principima prihvatanja patnje na ovom svetu, verujući u viši smisao i samopožrtvovanje...
* Ko su "Raskoljnikovi" našeg doba?
- Svi mi! U svima nama takođe tinjaju pitanja o sopstvenim granicama, intimnim zločinima bez kazne. Svako za sebe misli da je posebniji od drugog. Zapravo, svaki čovek daje sebi pravo da misli da je u pravu.
* Ima li zločina bez kazne, kako nam se često čini u svakodnevnom životu?
- Mislim da je to nemoguće. Reč je o dva usko povezana principa. Možda za života to ne možemo da dočekamo i vidimo,ali na svetu postoji potreba za balansom, poravnanjem u jednom kosmičkom smislu. Kazna nije uvek trenutna i očigledna. Što dolazi kasnije, ona je dublja i snažnija. Ali, verujem da sam čin priznanja i prihvatanja kazne može da izmiri neke energije koje su se ustalasale u trenutku kad je zločin počinjen. Kad razmišljam o zločinu ne mislim samo na ubistvo već i na sve one koje svakodnevno činimo sebi i drugima: na laži, prevare, podmetanja, krađe, zle misli, pa i one "bele laži" izrečene iz dobrih namera... Sve što je skriveno predstavlja strašnu opasnost koja će, kad-tad u budućnosti, proizvesti svoj efekat. Čovek je slobodan da uradi bilo šta, ali preuzima odgovornost. Ništa nas ne mora sprečiti da "ubijemo babu", samo treba da budemo svesni da će posledice uslediti. Uostalom, postoji nešto što se zove generacijska krivica: prenosi se s kolena na koleno, pa na kraju strada i ko nije kriv.
* U "Zločinu i kazni" do spoznaje dolazi i onaj koji sudi, prolazeći kroz ličnu transformaciju?
- Porfirij Petrovič je svestan da može da ispuni spoljašnju pravdu i zatvori Raskoljnikova. Ali, tako neće zadovoljiti onu suštinsku koja se ostvaruje priznanjem, prihvatanjem i pokajanjem. Nije mu cilj da ga stavi iza rešetaka, time se u biti ništa ne menja. Ima moć da kazni zločinca, dovoljno je lukav da to i uradi. Ipak, zna da poenta nije u tome već da spasi dušu čoveka i na jednom višem nivou omogući pokajanje kroz razumevanje zločina i spoznaju da je greh koji se ne sme počiniti. Zato je i veličanstven odnos između ove dvojice. Porfirij doživljava transformaciju zahvaljujući Raskoljnikovu: mora da prevaziđe sopstvenu nadmenost i sujetu, manipulativnost i sposobnost da uhvati u mrežu počinioca. On uspeva da prevaziđe svoje niske strasti, da izraste i uđe u sferu duhovnosti, da priđe Raskoljnikovu za dobro obojice... Dostojevski, uostalom, na osnovu sopstvenog zatvorskog iskustva smatra da većina zločinaca ne doživljava krivicu i pokajanje. Zatvor je samo privremena kazna - ako se ne dese suštinske promene u samom čoveku.
SARTR I KAMI
- Sartr govori o tome šta čovek mora da uradi da bi postao čovek, a Kami šta ne sme da bi to ostao... Prvi kaže kako čovek ispituje krajnje granice stavljajući sebe u ekstremne situacije da bi razumeo i sebe i svet oko sebe, drugi (u "Strancu") kaže da je ubistvo tačka bez povratka. Dvojica egzistencijalista postavljaju pitanje šta je u čovekovim rukama, da li sve sme i koja je to ivica preko koje ne sme preći - podseća Ana Tomović.
