|
Emir Kusturica: Muhika, lider iz favele
izvor: novosti online 17.03.2015.
Muhika se ne bavi politikom da bi zaradio novac za sebe, već da bi svojim građanima omogućio da napokon počnu da žive bolje. I to je jedina istina!
Ovim rečima naš proslavljeni reditelj Emir Kusturica otkriva za čitaoce "Novosti" najsvežije utiske posle susreta sa već bivšim urugvajskim predsednikom Hoseom Muhikom o kome je, ovih dana u Montevideu, snimio završne kadrove dokumentarca "Poslednji heroj". Najsvežiji kadrovi ovog filma zabeležili su poslednji radni dan "najsiromašnijeg lidera na planeti" za koga Kusturica kaže da je iza sebe ostavio stabilnu državu.
- Kada pogledaš njegov životni put, to je kao da gledaš Skorsezeovog "Taksistu". Od gerilca, koji je otimao ljude, ucenjivao ih i činio sve što je zabranjeno, stigao je do mirnog čiče, mudrog, sa političkim snom o boljem životu ljudi. I taj san je u njegovoj zemlji zaživeo - otkriva Kusturica.
Kakav je bio vaš prvi susret sa Muhikom?
- Pitao sam ga da li je istina da je pljačkao banke. Odgovorio mi je: Šta ti misliš, da je kriminalac onaj koji pljačka banke? Kriminalac je onaj koji ih formira. Ja nisam uzimao sebi! Imali smo gradsku gerilu, borili smo se protiv fašističke hunte, jedne od onih koje su Amerikanci uspostavili u Južnoj Americi, podržavajući ekstremnu desnicu. Najveće bolesti našeg kontinenta su fašizam i ortodoksni, tvrdi komunizam, ove ideologije instalirane su ovde u svakoj državi.
A kako je izgledao taj poslednji Muhikin predsednički dan?
- Ovako je bilo: odlazi čovek, predaje lentu novom predsedniku, krećemo glavnim trgom i nastaje frenetični aplauz, kakav nisam video ni kada najpoznatiji glumci izađu pred obožavaoce. Kasnije, dok smo leteli da se sretnemo sa predsednicom Brazila, u želji da ga podstaknem na priču, kažem mu: Lako je vama, vaša zemlja ima osam miliona krava. On me pogleda ispod oka i kaže: Trinaest! A ljudi, koliko? Tri miliona. Od izvoza zarađujemo šest milijardi dolara godišnje.
Dokazuje li vaš film da je moguće biti skroman predsednik u današnjem svetu?
- U jednoj faveli, blizu njegove kuće, a on živi u najsiromašnijoj kući koju sam video u životu, rekao mi je: "Moj slučaj je jednostavan. Ja sam čovek koji živi isto kao moj narod." Ljudima koji nemaju apsolutno ništa, u jednoj privatizovanoj pa propaloj fabrici nameštaja, dao je vlasništvo nad firmom. Rekao im je: "Ne sanjajte o bogatstvu. Imaćete dobar posao, pristojnu platu i dobar život. Svaki pokušaj da postanete nešto više, rizik je da taj boljitak izgubite."
Muhika je, kažete, pravio neobične poteze za jednog gerilca.
- Legalizovao je marihuanu i gej brakove, što levičari inače pokušavaju da rade, ali je on to uradio u zemlji sa posebnom pozicijom. To je "jug juga" Latinske Amerike. U mozaiku levičarskih država on je uspostavio najbolji recept. Iskustvo urbane gerile i ortodoksnog komunizma pretvorio je u socijalizam sposoban da stvara viškove. Onda ih raspoređuje, brinući prvo da drastično smanji broj sirotinje.
Kako je Muhika pridobio narod?
- Za razliku od evropske političke prakse, Muhika je na vlast došao ne retorikom, već stavljanjem sopstvenog života u zalog. Robijao je skoro deceniju i po. "Popio" je šest metaka, gledao sam te rane, sav je ispresecan... Za razliku od njega, balkanski političari na rizik stavljaju nešto drugo, ono što im određuju strane obaveštajne službe. Špijuni postavljaju vladare po Balkanu, a moć ovih špijuna, nažalost, političare neverovatno opčinjava i ushićuje. A vidite Muhiku, njegova politička karijera išla je od gradskog bandita, preko mučenja u zatvoru, sve do predsednika.
Na kakvim iskušenjima je bio tokom robije?
- Posle punih osam godina zatvora, počeo je da sluša zvuke koji su ga vodili u psihičku bolest. Ali, našao je ključ da se spase - našao je sagovornike. Pričao je s mravima! U tim bunarima gde je držan, govorio je bubama ono što misli! Dok je premeštan iz jednog u drugi zatvor, hunti je došao kraj, američka kontrola više nije mogla da ubaci dovoljno obaveštajaca, da fašističku huntu održe. Kada je izašao s robije, sve levo orijentisane stranke u Urugvaju, zajedno sa masonima koji su tamo jaki, srušile su ekstremnu desnicu. Kao ministar poljoprivrede, uverio je narod da je bolje živeti dobro nego loše, napravio je velike reforme, pripremio se za uzlet na vrh države.
Postoji li u Srbiji šansa da neka od vizija boljeg života zaživi u realnosti?
- Sreo sam se jednom sa našim predsednikom Nikolićem, kada su kopači nikla pokušali da povedu novi rat za Mokru Goru. Tražio sam da to ne dozvoli. Tada sam mu predočio da Srbiji nedostaje milion hektara pod sadnicama i još 10 miliona krava. Ispostavilo se, da su voće i stoka, kod nas takođe pitanje puta u Evropu. Planiranje budućnosti Srbije, nije usklađeno sa našim stvarnim potencijalima. Usklađeno je sa nekim višim redom stvari, u kome naša država ne odlučuje previše. Tvrdim da Srbija gubi svoju autonomiju time što nema stratešku osnovu koja se jednostavno zove - ishrana. Kod nas nema te proizvodnje, jer plasman i Evropsku uniju, nije izvestan.
Ono što ste uradili u Mokroj Gori i u Andrićgradu tiha je kulturna revolucija; da li je moguće napraviti nešto slično u ekonomiji i privredi?
- Sve je pitanje hrabrosti i rizika. Svaki ozbiljan potez u privredi, podrazumeva politiku koja će stati iza ideja, poput one da za početak sebi proizvedemo hranu. Ljutnja i bes su me zahvatili, kada sam video da će 50. godišnjica Andrićevog "nobela" proći samo sa njegovom kartonskom nalepnicom na bagažima beogradskog aerodroma. Da bih tihu kulturnu revoluciju, kako je zovete, sproveo, našao sam druga u tome. Dodik je pomogao da na polju kulture razvijemo jednu teoriju i da je sprovedemo u delo. U vreme Tadića i u vreme Vučića, pustili su nam na volju, pa taj kod zaštite našeg identiteta traje. On nas vraća na mapu opstanka. I to na mestu krvavom od rimskog perioda do današnjeg vremena. Tako se ideja o klanici, izmešta, kroz ideju o kulturi.
Kusturica i Muhika u pred snimanje završnih kadrova
Kažete da ste sve to radili uz svu skepsu ovdašnjeg sveta...
- Uz svu nevolju koju je Andrić ovde i posthumno doživljavao, setite se, macolom su mu lomili glavu. Uz sve gestove protiv kulture smo radili, da u ovoj komuni sačinjenoj od došljaka i starosedelaca dokažemo, da kultura ipak može da se aktivira. I to na najvišem nivou. Kultura se sada pretvara u novu stvaralačku energiju. Ona proizvodi - miran život. Za pravoslavce, miran život je ljubav, a na nju nikoga ne možeš da nateraš.
LEPE UMETNOSTI
Pored Andrićevog instituta, u oktobru u Andrićgradu počinje da radi Internacionalna katedra dramskih umetnosti. To je naš odgovor na sve slične akademije u regionu. Već prva generacija studenata imaće na raspolaganju najbolju opremu, kakvu danas koristite najveći filmski stvaraoci u svetu. Od kamere, preko montaže i tona, imaćemo najviše standarde digitalne tehnike. Tako će pored teorije, akcenat biti na praktičnom radu. Ovde će najuspešniji moći da uče, ali i da prave filmove! Sve to pokrenuo je festival "Kustendorf", koji je bio inspiracija za otvaranje fakulteta. Posle dramske katedre, doći će i druge, muzička, pa likovna, a na kraju ćemo u Andrićgradu, za nekoliko godina - imati formiran univerzitet lepih umetnosti.
ČEKAJUĆI SUNCE
Očekuje vas nastavak snimanja filma "Na mliječnom putu".
- Kada film liči na ljudski usud, tada postaje značajan. Film "Na mliječnom putu" ima svoju biografiju, toliko znam. Razvija se iz zrna kratkog filma o pravoslavnom monahu, taj segment takođe sam dosnimavao... Sada znam da snimljeno zadire u suštinu ljudskog postojanja, vezuje hiljade faktora koji znače život na Balkanu, a pri tome u osnovi ima biblijsku sagu o čoveku i zmiji, čoveku i ženi. Prošla, kišna godina nije nam dala dovoljno dana snimanja, a bez svetlosti nema filma. Sada iščekujemo sunčane dane da nastavimo.
|
