Medju dobitnicima Plakete koju dodeljuje Jugoslovenska kinoteka, ove godine je i Uglješa Raičević, istoričar umetnosti, koji je ovo priznanje dobio za bogaćenje fonda Kinoteke u pratećoj filmskoj građi - on je poklonio 2.500 foto-aparata i kamera.
U zanimljivosti njegovih eksponata, koji predstavljaju i svojevrsni vremeplov i istoriju filma, publika je mogla da uživa na izložbi koju je upriličila Kinoteka. A sve je, kako Uglješa Raičević kaže za „Novosti“, počelo slučajno, a onda se pretvorilo u veliku ljubav:
- Kao istoričar umetnosti posvetio sam veliku pažnju slikarima koji su ostali nepravedno zaboravljeni, iako su završili neke škole u zemlji i inostranstvu. Da bih mogao da pišem o njima, a pisao sam monografske tekstove, morao sam da vodim sa sobom i foto reportere, kad bih pronalazio njihove slike. To je bilo dosta skupo, dešavalo se da zbog jedne slike moram da putujem stotinama kilometara, i tako sam kupio prvi foto-aparat. A onda sam do te mere zavoleo fotografiju i foto-aparate, da sam počeo i da ih skupljam.
Njegovo pravo kolekcionarstvo datira od 1965, kada je počeo da se bavi turizmom, da putuje svetom, i da organizuje razne manifestacije, poput „Dana Beograda“ koji su se održavali u svim velikim evropskim gradovima.
- Veliki gradovi po Evropi i svetu imaju poznate „buvlje“ pijace, tu sam kupovao aparate, kino-kamere, kino-projektore, opreme za snimanje... U kolekciji koju sam poklonio Kinoteci najstariji je „kodak 1“, kako ga naizivaju, koji datira iz 1895, a iz perioda do Prvog svetskog rata su i foto-aparati sa mehom. Mislim da su ipak najzanimljiviji špijunski aparati. To su minijaturne kamere, recimo „tika“ koja je u obliku džepnog sata. Njen objektiv se nalazi u onom delu gde je ključ za navijanje sata, da bi se uključila za snimanje dovoljno je samo da se palcem gurne taj poklopac. To je kamera koja je napravljena u Londonu 1910, a ja sam je našao i kupio u Poljskoj. Takvih kamera ima više - male japanske, pa „minolte“, ali nažalost, nemam one koje su, recimo, kao iz filmova o Džejmsu Bondu sakrivene u dugmetu kojim se pričvršćuje kravata oko vrata, u cilindru ili dršci štapa.
Po zanimljivosti, Uglješa Raičević izdvaja i kino-kamere, koje su koristile 16-to milimetarsku ili osmomilimetarsku traku, a potiču iz perioda oko 1920. godine.
- Posebno je zanimljiva kino-kamera koju sam dobio iz zaostavštine porodice đenerala Velizara Antića, koji je bio komandant vojne oblasti u Sarajevu. On je čak ostavio i jedan film, koji je snimio na Bjelasici negde između dva svetska rata, kada mu je došla vojna jedinica koja je bila skijaška. Taj film takođe sam poklonio Kinoteci, a zanimljivo je i to što je ta kino-kamera koristila filmsku traku od 35 milimetara. Skidanjem te trake, mogla je da posluži i za prikazivanje „dija“ slajdova, koji su bili naneti na staklenu traku dužine 20 centimetara.
Ono što ipak Uglješa Raičević posebno ističe o svojoj višedecenijskoj potrazi, jeste strast s kojom je prikupljao svaki od ovih foto-aparata, kamera, projektora...
- Važno je da čovek u životu ima neku svoju ljubav, posvetu nečemu, i to je često važnije od samog izbora šta će voleti.
KOLEKCIJA U STANU
Zanimljivo je, takođe, da je čitavu kolekciju od 2.500 eksponata, do trenutka kada je predao Kinoteci, Uglješa Raičević držao u svom stanu. Na prostoru od jedva 70 kvadrata, uspeo je da spakuje kutije sa svim tim foto-aparatima, kamerama, projektorima...
