Ako je prava mera ljudskosti stepen slobode koju čovek uspe da izbori za sebe u ovom životu, onda su Cigani ljudi. Romi... Na ciganskom jeziku Rom znači Ciganin, ali istovremeno znači i Čovek - pisao je veliki reditelj Aleksandar Saša Petrović, koji je Rome video kao “najtajanstveniji narod u istoriji, neuhvatljive kao vetar”.
Tim i takvim, “svojim” Romima, posvetio je Petrović remek-delo “Skupljači perja”, koje je pre tačno četiri i po decenije doživelo ovacije na festivalu u Kanu, odakle se vratilo okićeno Gran prijem.
Kinoteka će na 45-godišnjicu kanskog trijumfa večeras prikazati obnovljenu kopiju velikog ostvarenja naše kinematografije.
Film koji je na autentičan, senzibilan način opevao ciganske sudbine, večno osuđene na lutanje, pesmu i strast, slika je života Roma koji su “zastali” u vojvođanskoj ravnici, nastavljajući, ipak, da žive prema zakonima večitih skitača, sa svojim čežnjama i strastima, sa dertom i ljubavlju zbog koje se i ubija.
- Sudbina se poigrala tragično upravo sa megauspehom Sašinih “Skupljača perja” na kanskoj Kroazeti - smatra Draško Ređep, dugogodišnji prijatelj i najpredaniji kritičar ovog jedinstvenog autora, koji je pokrenuo i fondaciju sa Sašinim imenom. - Tek posle toga filma koji je po svetu igrao pod naslovom “Sreo sam čak i srećne Cigane”, poput pozitivnog cunamija vratio se u naš provincijski polumrak, veliki umetnik koga je Evropa prepoznala.
Upravo je Ređepu u jednom razgovoru s početka devedesetih Petrović rekao da bi “Skupljači perja” u ovoj “samoupravnoj našoj sredini prošli katastrofalno”, bez onih sjajnih aplauza i nagrada u Kanu! Međutim, te 1967. godine jugoslovenski film jeste nagrađen Gran prijem najprestižnijeg festivala, a ona naša “velika” nacija se “uzbudila kao da smo osvojili prvenstvo sveta u fudbalu” - seća se Saša u svojim memoarskim zapisima. Preko cele naslovne strane “Frans Soara” objavljena je slika Olivere Vučo, a “Figaro” je obavestio svoje čitaoce da je jedan jugoslovenski film pomirio vladu i opoziciju.
“Skupljači” su reditelja i Velimira Batu Živojinovića doveli i kod Tita, na Vangu, nakon pulske projekcije filma te 1967. godine. Saša opisuje svoj razgovor sa Brozom:
“Pa, dobro, Petroviću... Za kol’ko ste novca taj svoj lepi film prodali Americi?” - zapitao je te večeri Broz.
“Za pedeset hiljada dolara, druže predsedniče” - odgovorio je Petrović.
“Malo...” zaključio je predsednik, a Petrović se, u sebi, sa predsednikom složio.
Možda baš zbog sveprisutnosti i univerzalne prepoznatljivosti - za one koji umeju i žele da ih prepoznaju - fatalnih poriva Petrovićevih junaka, “Skupljači” i danas žive, utkani u delo mnogih.
- Nije postidno nego je časno to što su reference “Skupljača” i dan-danas prisutne kod naših lidera filmske ali i memoarske umetnosti (Šijan, Karanović, Kusturica) - navodi Ređep, i dodaje da je ovaj film, svojom razrokom svevidelošću, danas nezaobilazno svedočanstvo o srpskom ravničarskom selu. Pa ipak, nemoguće ga je ponoviti, ističe Ređep:
- Ne samo da nije moguće nanovo snimiti “Skupljače” i načiniti rimejk tog remek-dela, nego je i ukupna geopolitička situacija, geografija duha, apsolutno izmenjena. Nema više tog sela, nema tih gusaka niti perja u kome bi neki novi Beli Bora mogao da se valja... Jedan veliki stvaralački podvig postao je dokument o svetu koga više nema.
ĐELEM, ĐELEM
“Ciganima me je približilo njihovo nepresušno osećanje za slobodu i muziku. Poželeo sam da napravim film o narodu Roma... “ - pisao je Petrović, koji je susreo Mikajla Lakatoša “u seocetu izgubljenom na severu Srbije”. Pevao je tada jednu od svojih pesama “Đelem, Đelem” (“Putujem, putujem”). Ta pesma, koju je otkrio film “Skupljači perja”, postala je kasnije himna ciganskog naroda.
