Ne znam da li bi nam se Nušić danas, da je živ, podsmevao, ili bi mnogo više bio tužan i gorak. Jer, u sto godina, koliko je proteklo od njegovog vremena, gotovo ništa nismo naučili. Toliko je događaja prešlo preko nas, a mi smo u svojim manama, mimikriji, sitnom, provincijalskom duhu, prostaštvu i agresivnosti ostali isti, ili postali još suroviji. Možda mi zato sve njegove duhovitosti i genijalno oslikavanje našeg mentaliteta, izvan scene, kad ga čitam sam, više nimalo nisu smešne. Naprotiv, to o čemu Nušić govori izaziva u meni samo gorčinu i tugu. Jednostavno, mi smo ljudi koji ne rade na sebi - kaže u razgovoru za „Novosti“ Dragan Mićanović, jedan od naših najdarovitijih i najcenjenijih glumaca.
Beogradska publika nedavno ga je nagradila ovacijama za lik Alekse Žunića, na premijernom izvođenju Nušićevog „Sumnjivog lica“ u JDP, u režiji Jagoša Markovića.
* Šta, zapravo, znači raditi na sebi, i kako se stvara taj duhovni ambijent?
- Verujem da svako od nas treba da se potrudi kako da osmisli sopstveni život, kako da proširi vidike, da se obrazuje, da pošteno i stručno obavlja svoj posao, da nikada nikome ne čini ono što ne bi voleo da neko njemu učini... To su neke bazične vrednosti, na koje su ljudi u svojim životnim krizama potpuno zaboravili. Svi se nekako zatvaraju u čaure pokušavajući da prežive, kao da su slepi.
Možda bi na ovim bilbordima po gradu, umesto reklama i političara koji „vise“, trebalo napisati - čitaj knjige, idi u šetnju, budi tolerantan i dobre volje, pokaži malo plemenitosti, jer je i onaj pored tebe isto tako čovek, ne muljaj, ne laži i ne kradi, čuvaj okolinu, ne bacaj đubre i pikavce na mestima gde to nije predviđeno - ovo je tvoj grad, tvoja zemlja. Ali mi se ponašamo kao da su i naši sopstveni životi negde tuđi. Umesto da širimo vidike, mi ih sužavamo, umesto da dišemo punim plućima, mi stalno dahćemo.
* Čija je dužnost da u jednom društvu afirmiše te bazične vrednosti o kojima govorite?
- Ako se za kulturu i obrazovanje jedne zemlje ili grada izdvaja toliko malo sredstava kao kod nas, onda to društvo šalje jasnu poruku da mu do kulture, duhovnosti i pravog sistema vrednosti nije mnogo stalo. Kultura, umetnost i obrazovanje mladeži, sve se to svodi na „trange-frange“, na puku egzistenciju. Ono što se afirmiše jeste nemilosrdna borba za materijalno, sve samo to zanima, i celo društvo usmerava se u tom pravcu - ako nemaš milione na računima, nekoliko stanova, ako nisi materijalno obezbedio i praunuke, onda si niko i ništa. Jednostavno, „ubijeni smo u pojam“ - u ovih dvadesetak i nešto više godina sve ljudske bezvrednosti isplivale su na površinu i podignute na pijedestal. Čovek koji ne pristaje da uđe u to živo blato smatra se nesposobnim, i to je ta strašna konfuzija koju prenosimo našoj deci i novim generacijama.
* Imamo li danas taj neophodni kritički korektiv, građansku svest koja bi ovo društvo mogla učiniti boljim?
- Imamo, ali slabo se čuje, zato što je marginalizovana. Ljudi imaju potrebu da budu bliski sa vlašću, i sve se odvija po principu „instant kultura u instant zemlji“, a kriza na sve strane, što je naročito bilo vidljivo u nedavnoj predizbornoj kampanji. A ja sam toliko umoran od bilborda, reklama, promocija, političkih događaja, ne mogu da dočekam dan kad će prestati ta okupacija političara. Znam da su izbori značajni, ali sve ovo već predugo traje, naši privatni životi ostaju u senci politike.
* Zanimljivo je da vi nikada niste dali podršku nijednom političaru, nijednoj opciji, mada su vaši građanski stavovi poznati javnosti?
- Nisam, i ne pada mi na pamet. Nikada nisam voleo autoritete, ne volim da se družim sa takvim ljudima, ni da bivstvujem u društvu gde su oni. Nekako prirodno imam odboj prema onima koji su okruženi obezbeđenjem, to u meni pravi distancu, i onda nisam svoj. Iritira me, ne osećam se lagodno. A pošto ne vidim nijedan razlog zašto bih sebe dovodio u neprijatnu situaciju, izbegavam da budem u takvom društvu. I to je moja privilegija - ne moram da budem tamo gde su oni, izborio sam se za svoju slobodu, barem u tom domenu da mi život toliko ne zavisi od političara. Osim toga, za mene niko od njih nikada neće glasati, jedino što mogu jeste da kupe kartu i dođu u pozorište ako žele, što nije ustavna obaveza.
* Na nedavnoj premijeri „Sumnjivog lica“ bio je gotovo čitav politički vrh Srbije. Da li se političari, možda, prepoznaju u Nušiću?
- Voleo bih da svi dođu u pozorište, i pozicija i opozicija, i da svi vide kako se i na koji način Jerotije bori za klasu. Ne mogu da uđem u ličnosti političara, ali kada bi Nušića češće slušali, i oni i mi, i kako nas je sve opisao, možda bi se i prepoznali i postali bolji.
* Šta je ono što vama uliva optimizam za vašu porodicu, i neki budući život ovde?
- Mogu samo da se nadam da će jednog dana individualnost biti cenjena, i svoju decu vaspitavam tako da cene svoju posebnost i slobodu. A moja generacija počinjala je svoj radni vek u doba ratova, kada smo jedva sastavljali „kraj s krajem“, u hiperinflaciji i totalnoj nemaštini. Mi smo, nažalost, brzo zaboravili taj period, a on je zaista bio blizu apokalipse - degradacija i propast celog društva, nacionalizam koji cveta na sve strane, bitno je bilo samo da ste Srbin, samim tim ste bogomdani. Deca rođena devedesetih sada su dvadesetogodišnjaci koji sazrevaju, a vaspitavali su ih roditelji koji, boreći se za egzistenciju, nisu imali vremena za njih. To je sada teško klupko za koje je potrebno mnogo vremena da bi se odmotalo, i koje će nas, bojim se, tek koštati.
* Smatra se da se duhovni ambijent globalno više ne neguje. Vi imate iskustvo života i rada na Zapadu, da li u tim društvima ipak postoji ono što je neprikosnovena vrednost?
- Pre svega, to su ozbiljno uređene države, ozbiljni sistemi. I u svakom slučaju, ne samo da se izdvajaju ogromna sredstva za obrazovanje, kulturu, umetnost nego se čuvaju i istorijske vrednosti. A mi smo na Danila Kiša, recimo, skoro i zaboravili. Crnjanskog se setimo tu i tamo, kad nam je zgodno... Već godinama pričam kako imam veliku želju da se snimi film o Kišu, o tom uzbudljivom životnom putu čoveka koji je tolike vrednosti ostavio za sve nas, kako bismo ga približili mladim generacijama koje skoro da nisu ni čule za njega. Ali kod nas se sve nekako briše, sve se brzo zaboravlja, i sve je vrlo „elastično“.
* Sada je prisutna još jedna teza - da nigde više nije dobro, ne samo kod nas?
- Silne informacije koje primam sada mi govore da je svuda kriza, da niko više ne živi dobro, pa me pogađa i šta će biti sa Grčkom, Španijom... Čekajte malo - devedesetih smo bar znali da ovde ništa ne valja, da je užas, ali smo videli da tamo negde ima nekog sveta koji je zadovoljan. Naravno da nije istina da je svuda tako strašno, jer ti ljudi u tim zemljama nisu toliko izmrcvareni kao mi, do juče im je bilo odlično. Možda ću delovati kao namćor, što nisam, ali osećam se kao da živim u društvu koje je davljenik i koje stalno traži ruku pomoći, da ga neko iščupa iz vrtloga u koji je upao. A te ruke su sve dalje i dalje, i tako već godinama. Mi, očigledno, nikako da naučimo da plivamo. Zaplivamo malo, dva zamaha, onda nas vir povuče dole, vrti nas, vrti, pa nas izbaci da prodišemo - hoće li nam neko dobaciti to uže da nas izvuče, i sve tako. Prođe život. A opet, život čine male stvari, mala privatna zadovoljstva, intimna sreća, i čovek tu mora da traži i nađe svoje utočište.
* Šta je ono što život ovde ipak čini dobrim u nekom smislu?
- Prisustvo nekih toliko darovitih ljudi, kojih na ovom malom prostoru ima u svim segmentima. Mnogi su otišli odavde, danas vode ogromne kompanije po svetu, sjajni su naučnici, stručnjaci, radnici. Mladi, i to najobrazovaniji, i dalje žele da idu odavde. Ne krivim ih, i ja sam u jednom trenutku poželeo da odem. Kako bi rekla Dubravka Ugrešić, da je Tesla danas ovde, zadirkivali bi ga da ima veliki nos ili klempave uši, a direktor bi mu bio član neke stranke. Treba pročitati i fenomenalno istraživanje Dubravke Stojanović o strankama, koje je napravila pošto smo se hvalisali da imamo parlamentarnu demokratiju staru skoro kao i Englezi. Kad je razgolitila kako su nekada izgledale stranke i početak višestranačkog sistema, vidimo da još od tada vlada taj užas - rodbina, kumovi, prijatelji, drže se zajedno dok ima interesa, a onda se posvađaju i osnuju druge stranke.
* Gde lično, mimo okolnosti koje živimo, pronalazite svoje „tlo pod nogama“?
- Nekako mi je pozorište opet postalo utočište. Bio je period kad me je i scena malo sputavala, malo sam se umorio. Sada opet osećam novu snagu, ponovo sam sebi osvestio tu ogromnu privilegiju koju imam, i koju imaju glumci uopšte, a to je sloboda na sceni. Osvajanje te slobode mnogo mi je lakše nego osvajanje slobode u privatnom životu, i scena me opet jako uzbuđuje da radim na sebi. A još kad vidim kako moji prijatelji iz drugih profesija pokušavaju da se snađu u ovom vremenu, i šta sve moraju da trpe da bi osvojili to malo parče slobode u svojim profesijama, još više postajem svestan privilegije s kojom živim.
NEPROMENLJIVA KONSTANTA
* Da li je danas mnogo bolje nego devedesetih, ili malo bolje, ili posle ovih izbora možemo imati veću nadu? - Vremena su, naravno, neuporediva. Ali neke naznake nepromenljivosti ovog društva su konstanta. Mene se tiče kultura, time se bavim. Ona je, uz obrazovanje, konstanta koja nikako da doživi renesansu, preporod, restituciju, kako god nazvali promenu koja bi u svest ljudi ulila koliko su te vrednosti značajne za jedno društvo. Iako stalno ponavljamo da u kulturu i obrazovanje mora mnogo više da se ulaže, ta odluka ipak nikako da zaživi. I mada se u ovoj kampanji nije mnogo govorilo o tome, čula su se neka obećanja, i nadam se da će vlast održati reč.
OPASNI LIKOVI *
Vaš Aleksa Žunić nije potpuno nušićevski, on je čovek naših dana? - Hteo sam da ga povežem sa današnjim vremenom, da tu ulicu i nasilje koje se dešava po gradovima nekako provučem kroz Aleksu Žunića, sreskog špijuna. Nije mi, prosto, bilo zanimljivo i glumački uzbudljivo da igram standardno, kako je Nušić zamišljao tog malog, smušenog podvalanta, sporog, priglupog i benignog. Meni su za njegov lik u glavi stalno bili ljudi koji sa kapuljačama hodaju gradom, a nisam bio siguran da li će mi Nušić dozvoliti toliku promenu. Ovaj Aleksa Žunić iskače iz poda, izlazi iz te društvene „kanalizacije“, kao metafora konstatnog nasilja tih malih, glupih, ali užasno agresivnih ljudi, koji se stalno provlače kroz istoriju. Oni su spremni da zarad sitnih interesa urade mnogo zla, a danas su vrlo opasni likovi. Nisu više ćate sa gomilom spisa, koje špijuniraju šta drugi govore. Sada ne samo da prisluškuju, nego i prebijaju po ulicama.
