Dokumentarni film ”Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka”, rediteljke Ivane Todorović, u produkciji Akademskog filmskog centra ”Dom kulture Studentski grad”, ušao je u selekciju glavnog takmičarskog programa kratkometražnih filmova 63. festivala u Berlinu, koji se održava od 7. do 17. februara.
Ostvarenje autorke čiji su filmovi prikazivani i nagrađivani na prestižnim festivalima u Roterdamu, Palm Springsu, Traverse City festivalu reditelja Majkla Mura..., a neki od njih korišćeni kao deo kampanje u borbi protiv nasilja mladih u Njujorku, kao i u sklopu nastave građanskog vaspitanja kod nas i na univerzitetima širom sveta, takmiči se za ”Zlatnog medveda” sa još 26 filmova iz 20 zemalja.
- Veoma smo srećni i pomalo iznenađeni, jer je film završen neposredno pred aplikaciju za ovogodišnje Berlinale - kaže Ivana Todorović u razgovoru za ”Novosti”. - A s obzirom na to da je ovo početak puta ovog filma, očekujem da prenese priču glavne junakinje širom sveta, i da raširi ljubav, razumevanje i toleranciju prema osobama koje žive van normi tradicionalnog društva. Želim da svi budu hrabri i da se, poput Goce, bore za sebe i svoje bližnje.
* Junakinja vašeg filma je seks-radnica, živi s nećakom o kojoj brine, ima muškarca koga voli, ali od njega ne dobija poštovanje i nežnost, a ulicama Beograda hoda obučena kao muškarac... Zbog čega je, zapravo, životna priča ove žene uzbudljiva, i šta je ono što stavljate u fokus?
- Ona je žena rođena u pogrešnom telu i društvu koje je ne prihvata, ali je uspela da pronađe i prihvati sebe, da odgaji svoju nećaku, i da hrabro izađe u javnost i ispriča životnu priču. Goca je topao čovek, velikog srca, i u filmu fokusiramo njenu svakodnevicu, koju upoznajemo u periodu kada ona sprema kabare. Posmatramo njeno traganje za srećom, ljubavlju i pripadanjem, kao i veliku potrebu da se ostvari kao majka.
Goca je danas aktivista transrodna pitanja, i ono što je do sada radila za nju je, na sreću, već daleka prošlost.
* Sam naslov ”Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka” metaforično se ”poigrava” i to dvostruko - i sa emocijama, i sa polom?
- Ovaj sjajan naslov, čiji je autor dramaturškinja Olga Dimitrijević, čini mi se, prava je metafora Gocine kompleksne ličnosti. ”Transrodna” osoba, u Gocinom slučaju znači: biti žena u muškom telu, žena koja iz straha hoda ulicom obučena kao muškarac, žena sa muškim imenom u dokumentima, majka koja mora da glumi ujaka, seks-radnica koja zbog ”čudnog izgleda” nema drugog izbora.
* Teme kojima se bavite odredile su vas kao rediteljku socijalno-dokumentarnog filma. Znači li to da je za vas najvažniji angažman?
- Da, i ja u formi filma govorim o ljudskim sudbinama koje me jako dotiču. Svaki moj film je i moja priča, kao i priča montažera ili montažerki s kojima sarađujem. To je spoj srca koja iznose priču za koju je bitno da bude ispričana. Festivali i nagrade stoje kao priznanja za dobar rad, i grade put koji se više otvara. Ali, kao najveći uspeh, posmatram kada sam film nekome promeni život, pogled na život, i kada se koristi kao nastavno sredstvo.
* Koliko danas u umetnosti, a pogotovu filmu, ima te pobune protiv socijalne i ljudske nepravde?
- Svaki film se buni protiv nečega! Tehnika snimanja i montaže je danas svima dostupna, i svako može da kaže šta mu je na srcu.
RADITI PO OSEĆANjU
* Postoji deo stručne filmske javnosti u čitavom svetu koji dokumentarni film stavlja na pijedestal, ispred igranog, ili makar na iste ravni. Zbog čega ste vi izabrali dokumentarce za svoj filmski jezik?
- Dokumentarna forma je mene izabrala, samim tim što sam upoznala ljude koji su me inspirisali da napravim film. Igranu formu ću izabrati sama
- kada budem osetila potrebu da se izrazim na drugačiji način. Radim ono što osećam.
