|
Samo skreni pogled i sve može da se dogodi. U mirnom delu Beograda, mala zastava Evropske unije viori se sa sedmog sprata betonskog solitera. Pre dvadesetak godina, u vreme mračnog perioda Slobodana Miloševića, Zoran Cvijić, inženjer koji je postao novinar, istakao je zastavu na balkonu u nadi da će Srbija jednog dana moći da se pridruži klubu čijim se vrednostima divio. Ubrzo zatim, NATO avioni su zasuli Beograd kako bi zaustavili zločine srpskih snaga na Kosovu. Gordana, Cvijićeva žena se uplašila da će zastava privući neželjenu pažnju na porodicu, ali je nije uklonila. Cvijić je umro 2015, još u nadi da će njegova zemlja na kraju zauzeti svoje mesto za EU stolom.
Balkanskim zemljama je 2003. rečeno da im je ubudućnost u EU. Ovih dana, međutim, nada Srbije, Kosova i još četiri zemlje - Albanije, Bosne, Makedonije i Crne Gore - blede kao zvezdice na Cvijićevoj zastavi, piše londonski Ekonomist.
Iscrpljene beskrajnim redovima kojima prolaze balkanske politike i oprljene prevremenim prijemom Bugarske i Rumunije 2007, Evropljani nemaju dobar apetit da dalje šire svoj klub, posebno jer ih Bregzit obavezuje da srede unutrašnju konstrukciju. Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker), predsednik Evropske komisije je 2014. rekao da proširenja neće biti za vreme njegovog petogodišnjeg mandata, što je bio besmislen gest koji je oslabio snagu balkanskih reformista. Danas, svega 43 % Srba žele da im zemlja uđe u EU, što je pad sa 68% 2009. Mladi su posebno protiv.
Šta je pošlo naopako? Pristupanje treba da natera korumpirane elite u regionu da dozvole slobodu medija, ojačaju vladavinu zakona i liberalizuju ekonomije i tako smanje svoj patronat. Malo njih želi da napravi neke od ovih dobrih koraka. I njihove zemlje nemaju jaku birokratiju koja bi ih sprovela kroz promene. Od svih, samo su Srbija i Crna Gora započele pregovore. Albanija se priprema za skorašnji početak, Makedonija je oslabljena sporom sa Grčkom oko imena, a Kosovo nije priznalo još pet članica EU.
Oni više ne veruju kad ih lažemo o pristupanju, a mi njima ne verujemo kad nas lažu da su posvećeni." EU pravilima, kaže Vesela Černeva, programska direktorka za spoljne odnose pri Evropskom savetu.
Umesto nade, postoji nesigurnost i strah od ponovnog krvoprolića. U 2016. bilo je nekoliko napetih situacija, od političke krize u Makedoniji, potpomognute provokacijama ruskih medija, koja je pretila da preraste u nasilje, do napetosti između Srbije i Kosova koje su užasnule evropske diplomate početkom 2017. Iako se region smirio (delom pod uticajem američkih diplomata), Nemačka posebno strahuje od novih vatri. Federika Mogerini, šefica za spoljnu politiku i bezbednost EU, punom parom radi na balkanskoj diplomatiji.
To znači da radi sa liderima kao što je Aleksandar Vučić, koji Srbiju vodi od 2014, prvo kao premijer i kao novi predsednik. Vučić, ministar u vreme Miloševića, danas sebe prikazuje kao EU reformatora i kredibilnog ekonomskog menadžera. Evropski zvaničnici kažu da nemaju izbora osim da rade s njim. Angela Merkel je Vučića srela nekoliko nedelja pre predsedničkih izbora u aprilu. To je naljutilo liberalne Srbe koji kažu da Evropljani podržavaju jednog autoritarnog lidera koji koristi antidemokratske mehanizme. Grupe civilnog društva govore o porastu mafijaškog kriminala, urušavanju nezavisnih institucija i kampanjama uznemiravanja u tabloidima pod kontrolom države.
Tamo gde su se Evropljani u jednom trenutku ponadali transformaciji ovog regiona od 20 miliona ljudi ka pristupnom procesu, sada gaje poverenje u trgovinu i investicije. Balkan je razoren niskim rastom i ogromnom nezaposlenošću mladih, a građani "glasaju" odlazeći iz zemlje. Jedna petina Makedonaca živi napolju, a kvalifikovani Srbi hrle u EU. Samit u Trstu na kojem su učestvovali lideri Francuske, Nemačke i Italije predloženi su planovi za zajedničko regionalno tržište i fondove EU za infrastrukturu. Kao i obično, data su lažna obećanja Balkanske "evropske perspektive". EU želja za promenu režima je isparila.
Ne odustajte
Balkanske zemlje su smorni partneri, opsednuti političkim svađama, slabim ekonomijama i sukobima oko granica zbog potočića ili kamenitog planinskog vrha. Ali EU ne bi trebalo da odustane od svog šarolikog unutrašnjeg dvorišta ako ni zbog čega drugog ono zbog rizika od nečinjenja. Delovi Balkana su već uspostavili rute za trgovinu ljudima i drogom prema EU, a oružje iz ratova 1990-i je korišćeno u terorističkom napadu u Parizu 2015. Islamistički terorizam se pojavio u nekim delovima Bosne i Kosova. U tom okruženju, cinične igre lokalnih lidera koji obično izazovu krizu kako bi posle izigravali mirotvorce, bi lako mogle da se izmaknu kontroli.
Evropljani često govore o malignom uticaju spoljnih sila na Zapadnom Balkanu. Ali regionalne ekonomske, političke i kulturne veze sa ostatkom Evrope, ostavljaju Rusiju, Tursku i slične zemlje u senci. Mnogi lideri znaju da im je sudbina u EU. To saznanje zahteva dvostruki pristup: čvršće pritisnuti lidere koji tolerišu bezzakonje, a nagraditi posvećenost proširenju. Sve to, međutim, zahteva odsustvo skepticizma koji se usadio posle godina razočaranja. Možda bi, ako dobije izbore u septembru, Merkel mogla da se malo posveti diplomatskom kapitalu Balkana.
U Trstu se puno govorilo o Balkanu na "raskrnici". U stvarnosti, region je u neprekidnom krugu neispunjenih obećanja i birokratskog tapkanja u mestu. Kao i mnogi njegovi sunarodnici, Cvejićka je skeptična da će se Srbija ikad pridružiti EU. Ona ne veruju Vučićevoj vladi i osuđuje nepoštenje Evropljanja koji je podržavaju. Ali je rekla da će držati tu izbledelu zastavicu na balkonu. Njen muž nikada nije odustao. Zašto bi ona?
Srbija želi snažniju motivaciju za evrointegracije
Apelacioni sud odbacio optužnicu za Srebrenicu, stopira se suđenje
Parada ponosa 17. septembra u Beogradu
|
