Bio je jedan od pionira rokenrola u Beogradu, „prašio“ sa legendarnim „Elipsama“ sve do pred kraj šezdesetih kada je i „zvanično“ prestao da bude roker. Okrenuo se, na sreću svih nas, primenjenoj muzici i do danas potpisao desetine legendarnih filmskih tema koje pevuše i oni kojima njegovo ime ne znači ništa. Danas, uviđajući da kod nas - baš kao i u svetu, jednostavno nema više prave, ozbiljno shvaćene filmske muzike, namerava da napiše knjigu „Kako sam postao (i prestao da budem) filmski kompozitor“. U međuvremenu se brojnim priznanjima kojima je ovenčano njegovo stvaralaštvo, pridružila i nagrada „Lifka“ koju će popularni Simke na predstojećem Palićkom festivalu poneti zajedno sa glumcem Žan-Markom Barom.
A cela priča o Simjanovićevom „uplivu“ u svet filmske muzike počinje, kako drugačije nego filmski, pre 45 godina, nakon pobede VIS „Elipse“ na prvoj Gitarijadi.
- Predložili su nam da radimo muziku za film Kokana Rakonjca „Nemirni“, koju je komponovao Zoran Hristić. Inače, njegova je zasluga što sam ja uopšte počeo da se bavim muzikom. Baš kad mi je čestitao na nagradi „Lifka“, rekavši mi da se ponosi mnome, odvratio sam mu: „Ali sve je to zahvaljujući tebi. Da ti nisi prepoznao mene i moj dar, ja se nikada možda ne bih bavio ovim!“. Mi smo tu svirali i neku našu muziku, one rokerske numere sa igranke u filmu su numere „Elipsa“. Hristić mi je tada rekao: Što se ti gnjaviš sa tim pravnim fakultetom, upiši Akademiju! Tako sam se ja potpuno okrenuo na drugu stranu.
* Kako je izgledao taj „preokret“, iz rokenrola u svet sedme umetnosti, filmske i TV muzike?
- Dosta mi je pomoglo sve to rokersko iskustvo jer sam se, radeći rokenrol i Koncerte za ludi i mladi svet, upoznao sa montažom, shvatio šta muzika treba da radi u životu, a šta čovek koji se bavi muzikom može da radi na televiziji. Tokom studija, počeo sam da radim sa Brankom Baletićem, potom sam upoznao Gorana Markovića. Sa Srđanom Karanovićem sam se upoznao još kao pionir, bili smo zajedno na Jakljanu - onda smo se razišli da bismo se ponovo sastali kod serije „Grlom u jagode“. Tako je, sve nekako slučajno, počelo moje bavljenje filmom i filmskom muzikom.
* A to slučajno započeto bavljenje donelo vam je mnoge nagrade?
- Sledeće godine biće tri decenije od kada sam dobio zvanje počasnog građanina Valensije, sa Ivom Montanom. Dvadeset godina kasnije, sličnu nagradu dobio sam i u svom Beogradu. A, evo posle 30 godina i palićku nagradu. Interesantno je da sam tada nagrađen sa jednim Francuzom, i sad evo opet sa Francuzom, dobijam jednu lepu nagradu.
„Lifka“ je vrlo interesantna i lepa nagrada, i kao i „Zlatni pečat“ Jugoslovenske kinoteke, ona je značajna jer ste u dobrom društvu. A to je kod nagrada najvažnije. Kad pravi ljudi dobiju te nagrade, i kada se nađete u tako dobrom društvu, onda to ima nekog smisla - za budućnost više nego za vas same. Ova palićka je interesantna jer naprave vaše ime na klupi, pa imaš svoju klupu u palićkom parku a to je stvarno lepo - prošle godine sam sedeo na klupi Srđana Karanovića!
* Koliko su sva ta priznanja bila merodavna?
- Nagrada ne znači ništa sama po sebi. Lepo je kad je dobiješ kao dokaz da su ljudi prepoznali nešto što si uradio. A opet, s druge strane, i kad je ne dobiješ, nije ništa strašno. Izlečio sam se od toga na vreme, na samom početku, već sa svojim prvim filmom „Specijalno vaspitanje“, kada sam se bio najviše „naložio“. Tada su me bukvalno svi ubeđivali, i žiri, i pulski savet, govoreći kako sam napravio genijalnu muziku i kako sasvim sigurno dobijam Zlatnu arenu. I ja odem da uzmem tu „Arenu“ - i ne dobijem je... Ništa ne treba shvatiti mnogo euforično, niti katastrofalno. Za najbolje neke svoje filmove, za fantastičnu muziku, nisam dobijao nagrade.
* Od učešća u filmu „Nemirni“ Kokana Rakonjca potpisali ste muziku za 63 filma; izdvajate li neku?
- Kao prvo filmsko iskustvo, iako je reč o televizijskoj seriji, doživljavam „Grlom u jagode“ za koji sam Karanović kaže da je film u nastavcima. Prvi igrani film je „Specijalno vaspitanje“, za koji sam radio muziku koju mnogo volim. Dakle, „Grlom u jagode“ i „Specijalno vaspitanje“ dođu mi kao prvo dete. Ali tu su i „Balkan ekspres“, „Miris poljskog cveća“...
Uvek sam se trudio da budem različit, da mi svaki film, u zavisnosti od priče, bude potpuno drugačiji. Zato postoje recimo „Petrijin venac“ i „Nacionalna klasa“ kao dve potpuno drugačije, nespojive muzike, i „Svjati Bože“ iz filma „Vreme čuda“. Težio sam da budem što različitiji, ali opet, i prepoznatljiv - da svako ko me sluša, može da me prepozna, da „oseti“ da sam to ipak ja, koliko god to meni i drugima na prvi pogled delovalo različito od svega što sam do tad uradio. I verovatno ima nečeg u tome, ipak svako od nas uvek priča istu priču, ispredajući je na najrazličitije načine. Izbacuješ je stalno iznova iz sebe, a ona se razlikuje jer je sasvim drugačije aranžirana i zamišljena i izvedena - a opet neko ko vas poznaje, oseti da je to isto.
* Postoji li autor filmske muzike kome se i danas divite?
- Mnogo sam voleo Nina Rotu i njegovu fantastičnu saradnju sa Felinijem. Uvek sam moju saradnju sa rediteljima pokušavao da uporedim sa njihovom, koja je podarila neprevaziđena ostvarenja.
Ne znam o čemu se radi u kombinaciji Rota - Felini, da li je reč bila o sličnim senzibilitetima, neki ljudi su pričali da su oni bili potpuno različiti, ali su u ovome bili fantastični zajedno. To je kao sa talentom, niko ne zna šta je talenat, jednostavno, u jednom trenutku nešto izađe. I to je to.
* Postoji li recept za „idealnu“ saradnju kompozitor - reditelj?
- Autor filmske muzike mora da se poništi kao stvaralac i da „uđe“ u priču filma, pomogne filmu. Kada tu istu muziku slušaš odvojeno, trebalo bi da shvatiš da je dobra, a kada je slušaš u filmu ne sme da ti odvuče pažnju od filma. Sa rediteljem počinjem da radim od početne ideje. To je strašno važno, sarađivati od početka do kraja procesa. Jer u tom procesu razmišljanja o filmu i rada na njemu, formira se i moje viđenje filma, ideja o njemu, istovremeno vidim i šta reditelj hoće, i kako ja mogu da mu pomognem da to što želi napravimo do kraja i što bolje. A reditelj, sa druge strane, slušajući moju muziku, ulazi u priču, počinje da koristi tu muziku na neki način... I sve to odjednom počinje da funkcioniše.
* Kako ste film doživljavali nekad, a kako danas?
- U moje vreme nije bilo televizije, celo naše vaspitanje bilo je zasnovano na filmu. Ali je ta filmska industrija i distribucija bila je vrlo razvijena, ozbiljna. Svi su išli u bioskop, bio je to potpuno drugačiji način života i vaspitanja, u kom je i film za mene imao veliki značaj. Recimo, „Crveni gusar“, čijoj bi se naivnosti danas svi smejali, mi smo gledali 12 puta. To je sve sad izgubilo značaj, kad čovek ode u Knez Mihailovu, kupi piratski DVD i gleda film 120 puta kod kuće, na prekid - stavi, pa prekine, pa večera, pa ruča, pa popije kafu, pa nastavi...
OZBILJAN PAD MUZIKE
Svaka umetnost pada zato što je sklona padu. Nije klasična muzika prestala da se sluša jer se pojavila neka druga, nego zato što je pala. Posle nje su se slušali džez i pop, pa je onda džez otišao u nešto što nije moglo da se sluša, pa se prešlo na rokenrol - koji je takođe otišao u ludilo, pa onda na narodnu muziku, turbo folk... To je sad ljudima bliže. Čim odeš u nešto što niko ne razume, gubiš slušaoce. Narod hoće da razume muziku, da uživa u njoj, da oseća, a ne da analizira. Muzika mora da deluje na čoveka, da ga negde povede...
ULOGE I “NEVINOST“
Nastupili smo kao „Elipse“ još samo u „Buđenju pacova“ Žike Pavlovića a ja sam kasnije nastupao u samostalnim „ulogama“, pojavljivanjima... To je bio nekakav „češki štos“ - svi ti reditelji češke škole su nastupali jedni kod drugih. Tako ja u filmu „Specijalno vaspitanje“ igram Paganinija, Srđan Karanović igra nekog modernog policajca, Rajko Grlić nešto u zatvoru... Ta priča je i počela iz Kino kluba, svako je radio svašta, pa ako treba da igraš - igraš, a posle je postalo štos. Goran Marković u „Tajvanskoj kanasti“ igra čoveka u redu ispred govornice, a Karanović u tom filmu je lik koji na izložbi gleda neku „tešku“ umetnost. Češka škola je prvi put uvela da reditelj i ostali članovi autorske ekipe gledaju „probne“ verzije filma, a njegovo je da menja ako se većina složi u kritici. Kada uđeš u neku priču, ne vidiš sitnice koje vide „nevini“. Zato neke filmove nisam hteo da gledam sve do pred kraj, da bih mogao da ih pogledam kao „nevin“ posmatrač koji bolje sagledava celinu.
FIZIČKI POSAO
Da je Srđan Karanović Francuz i da se pojavi u Ministarstvu kulture sa idejom, istog trenutka bi mu smislili 10-15 miliona za film. Ovde on neće više da snima filmove, da juri producente, da sastavlja neke „Euroimaže“ i ko zna šta, i da na kraju još nema para da napravi film kako treba. Goran Marković hoće da snimi još jedan film, ali nema više snage da se bori sa takvom strašnom stvari kakva je snimanje filmova. To je komplikovan, ozbiljan, fizički težak posao, dugotrajan, mukotrpan. Zahteva koncentraciju mesecima u kontinuitetu... I onda nemaš para recimo za benzin. To je strašno. I zato ću ja da napišem tu knjigu, „Kako sam postao (i prestao da budem) filmski kompozitor“.
DžEZ I ŠKOLA
- Trenutno u Beogradu postoji mnogo fenomenalnih džez muzičara, generacija Vasila Hadžimanova i malo starijih od njega završila je sjajne škole - za razliku od nas koji smo samo voleli džez i slušali ga i svirali bez ikakvih znanja o tome kako se to radi. Sve je u školi. I ako mi sad te mlade džezere ne ubacimo u škole da uče mlađe od sebe, izgubićemo i to. A džez je baza za sve - za rok, bluz... I ova moderna tzv. ozbiljna muzika se ozbiljno približava džezu, roku...
