|
Slobodan Beštić: Od Evrope ostala samo bajka
izvor: novosti online 04.04.2015.
Memoarske zabeleške čuvenog austrijskog pisca Tomasa Bernharda (u prevodu Bojane Denić), kao autorski projekat Maje Pelević i Slobodana Beštića, večeras će se premijerno izvesti na Sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta: u predstavi “Moje nagrade” s poznatim glumcem (u ulozi piščeve tetke) pozornicu će deliti suflerka nacionalnog teatra Gordana Petrovski. I sve je, već od te činjenice, u novom naslovu intrigantno. Ali, “udarac u stomak” svakom gledaocu pozorišne sale biće duhovit, ciničan, beskompromisan tekst: neka vrsta lične oporuke Tomasa Bernharda (1931-1989), poznatog po izrazito kritičkom odnosu usmerenom na društvo, ne samo njegove domovine...
Kako u jednom svom tekstu ističe Miljenko Jergović, zapravo, reč je o tempiranoj bombi razorne moći. Pisac, koji je svojim sunarodnicima zabranio da ga posle smrti objavljuju i izvode, u svojim beleškama ne štedi nikoga: počev od sebe, književnih udruženja, vlastodržaca, državnih institucija i njihovih nagrada, pa do Evrope kao zajednice naroda - bajke koja je izneverila snove svih onih koji su u nju verovali. “gMoje nagrade”h nađene su u piščevoj zaostavštini. Naknadno su sakupljene i objavljene 2009. godine, a večerašnja predstava biće njihova svetska praizvedba.
- Reč je o nagradama koje su Tomasu Bernhardu dodeljivane šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Beleške je pisao za svoju dušu, pa se nije znao ni tačan raspored ovih zapisa. Mi smo ih hronološki “gsložili”h i tako napravili predstavu, koja bi se mogla nazvati društvenom satirom sa dva izvođača - objašnjava Slobodan Beštić.
* Prva priča, sticajem okolnosti, dešava se u nekadašnjoj Jugoslaviji?
- Od novčanog iznosa jedne nagrade kupio je automobil, ali je slučaj hteo da ga vrlo brzo slupa u Opatiji. U daljim beleškama, duhovitije nego što inače piše, dotiče se celokupnog društva. Počinje od sebe i sarkastične opaske kako je nagrade prihvatao zbog novca, koji je trošio na raznorazne budalaštine. Kao svaki mladi čovek u početku je bio ponosan i radostan zbog priznanja, da bi kako je vreme odmicalo na kraju stigao do gorkog razočaranja. Svaki esej u ovoj zbirci je opis određene situacije dovedene do apsurda. Tako beleži da su nekom prilikom u Akademiji nauka na njega kao dobitnika svi zaboravili, lomeći se oko ministarke kulture koja je zaspala tokom čitanja jednog dugog govora. Kada je na red došla njegova biografija, sve što je izrečeno, bilo je potpuno pogrešno - pominjali su se nazivi komada koje nikada nije napisao.
* Koga je sve ošinuo svojim britkim perom?
- Uz Akademiju nauka, Ministarstva za kulturu, dotakao se partijskih veza i ličnih protekcija, sveopšte hipokrizije. Konačno, do Evrope koja je važila za simbol demokratije, slobode, jednakosti, bratstva. Bernhard smatra da je već po završetku Drugog svetskog rata, od Evrope ostala samo bajka. Upravo na toj činjenici, zasnovali smo koncept predstave: naš svečani sto na sceni je naš prijem u EU. A, zapravo, Evropa i ne postoji u onom obliku u kojem je mi još zamišljamo. Kao čovek i umetnik, zbog toga se osećam poniženo.
* I takvo je stanje, znači, već šezdeset godina?
- Nije. Iz decenije u deceniju, postajalo je sve gore. Kod nas, devedesetih godina pozorište još nije imao probleme kao druge institucije. Vlast se nije bavila kulturom, ali joj nije ni smetala. Dolaskom demokratske vlasti političari su počeli aktivno da učestvuju u razgrađivanju kulture postavljanjem ljudi po partijskoj liniji na upravnička mesta u teatrima, pa i zapošljavanjem u teatrima. Da bi danas došli do situacije u kojoj Ministarstvo za kulturu služi kao fasada državi, nezainteresovanoj za kulturu - osim da privuče glasače iz kruga “gdvojke”h. U Srbiji je kultura nebitna stavka i u državi i u državnom budžetu, ali je danas manje nego ikad “gbranjena”h. Aktuelni ministar morao bi da ima mnogo više pažnje i svesti za svoj posao, ne bi li zaštitio bar ono što još nije urušeno.
* Kako se, iz vašeg iskustva, dešavalo to razgrađivanje kulture?
- Kada sam počinjao, krajem osamdesetih, postojala je još svest o estetskim i umetničkim vrednostima i u organima vlasti i među ljudima koji su se bavili kulturom. U međuvremenu, svi kriterijumi su se urušili. Postala je bitnija televizijska popularnost od onoga što se suštinski događa na sceni. A danas se na sceni, nažalost, smatra elitističkom predstavom ona koja je za mali, izabrani broj gledalaca umesto ono što je istinski vredno...
* Iz sličnih razloga i Bernhard je zabranio da se njegovi komadi izvode i štampaju u Austriji?
- Svoje sunarodnike je optuživao za malograđanštinu, katolicizam i nacionalsocijalizam iz kog je verovao da nikada nisu izašli. S podjednakim prezirom govori i o književnim udruženjima kao što je Pen klub, jer smatra da su i njihovi kriterijumi zasnovani na licemerju i partijskom interesu, a ne na umetničkim vrednostima dela. Isticao je i da je Evropa, kao simbol slobode i demokratije, ljudskih prava, stvarnog a ne deklarativnog poštovanja različitosti - mrtva. Posle poslednjeg monologa u predstavi publika će se zapitati čemu borba da se uđe u EU i ispune kriterijumi koje ni zemlje članice ne ispunjavaju? Odgovor je: da preživimo. Ni ekonomski, ni politički, ni vojno, ne možemo da budemo ostrvo. Ali, naša poruka je da moramo biti svesni u kakvu zajednicu ulazimo, da ona nije ono što mi zamišljamo i kakvom se sama predstavlja. I to je jedino što pozorište može da uradi. Da utiče na svest ljudi, da umesto distanciranja od političke realnosti pomogne običnom čoveku da je razume...
„BURE BARUTA“g
* Zašto mislite da je danas gore nego devedesetih godina prošlog veka?
- Sećam se kako je tadašnja ministarka za kulturu Nada Popović Perišić dolazila u Jugoslovensko dramsko da gleda naše “gBure baruta”h, predstavu u kojoj smo otvoreno protestovali protiv njene partije i završavali komad s pištaljkama. Ipak, ona je bila svesna značaja predstave koja je u to vreme gostovala po mnogim inostranim scenama. Zbog toga je ekipu “gBureta baruta”h nagradila malim finansijskim iznosom koji je bio značajan, pre svega, kao gest. Bio bih srećan da današnji ministar za kulturu dođe na neku pozorišnu predstavu, prepozna njen značaj i učini nešto slično onome što je uradila ministarka iz Miloševićeve vlasti.
|
