|
Mira Banjac: Dok radim, dotle sam živa
izvor: bllive 28.02.2015.
Ovih dana, bivša stanarka prestonice ponovo živi beogradsku priču. Rano ujutru napušta Novi Sad i labudove (s kojima voli da razgovara) u Dunavskom parku, privremeno napušta svoje vojvođansko gnijezdo i odlazi u Beograd.
Suludo je i pitati Miru Banjac da li joj teško pada to putovanje na koje ju je pozvala ekipa serije "Zvezdara" (nedjeljom na Pinku) zbog role, jer je odgovor unapred poznat: nije joj teška ni ova ni sve uloge koje u 85. godini nosi kao da je tek juče postala glumica.
- Dok radim, dotle sam živa - kaže Mira. - Nikad mi nije nedostajalo volje i entuzijazma, a hvala bogu, i zdravlje i snaga me služe. Celog života osećam potrebu da trošim taj višak energije koji posedujem i sreća je što to mogu da činim na ono što umem i volim da radim. Nema uloge koja me ne izazove, jer svaka traži da joj priđem iz novog ugla, kako se ne bih ponovila.
Zato preskačemo i pitanje da li joj prija rad na roli u seriji Dragoslava Lazića. I taj odgovor znamo. Umjesto toga, kažemo joj da nas upozna s gospođom koju tumači:
- Interesantna je, pomalo senilna, malo više lukava. Zbog hotela koji je nekada imala i koji će joj država možda vratiti, a možda i neće, oko nje se okupila plejada rođaka. Oni je šarmiraju kako bi se ogrebali o bogatstvo, a ona se pravi da ih ne prepoznaje, kako bi ih testirala. Na kraju im kaže kako stvari stoje.
Priču koja se ogleda u realnoj slici našeg društva, Mira je odmah prihvatila i zbog autora "Zvezdare", jer je tokom karijere s njim često i dobro sarađivala. Voli Lazićev rukopis i čita ga sa uživanjem, zato što je precizan, a on kao reditelj ozbiljan i ništa ne prepušta slučaju. Zato je svaki nesporazum unapred isključen i ona to cijeni.
Miru smo doskoro gledali i kao Milunku u "Jagodićima", ostavila je trag i u "Vojnoj akademiji", "Beloj lađi", "Vratiće se rode" i mnogim drugim serijama, pa se mlađim generacijama lako može učiniti da je njena primarna "pozicija" oduvijek bila - televizijska. Međutim, ona prvih dvadesetak godina karijere nije zaigrala ni u seriji ni na filmu, jer je po vokaciji bila pozorišna glumica.
- U vreme mojih početaka, a rano sam počela, nismo mogli da igramo na sva tri fronta. Kako sam se ja opredelila za teatar, kasno sam prešla na "ekran", ali sam, eto, uspela mnogo toga da nadoknadim. Uostalom, i sve drugo u životu sam dobila sa zrelošću, pa uvek kažem da se u mladost ne bih vratila. Kasniji dani su mi bolje legli - ne krije glumica.
Poznata po izjavi da se sporazumela sa godinama, Mira objašnjava da joj je taj "pakt" omogućio da bude zadovoljna i ispunjena u svakom trenutku. A čemu taj uspjeh duguje?
- Verovatno genima. I iskrenom odnosu prema sebi. Činjenici da uvidiš i priznaš gde ti je mesto, u kom vremenu živiš, šta možeš, a šta ne možeš. Suština je da neguješ svoje fizičko i mentalno zdravlje, naučiš kako možeš da pomogneš svom duhu i telu, a ne da mu odmažeš. Tako ja, recimo, mnogo čitam, pošto sam osetila da me to osvežava i čuva.
Sva talasanja ostavlja za scenu i publiku, dok mirno živi kao obična žena iz naroda. To je bila njena odluka i njen način života, pa je tako i doživljavaju njeni sugrađani, komšije, prodavci na pijaci...
- Igrala sam žene s kojima su sve mogle da se poistovete i nikad nisam želela da posle njih izgledam i ponašam se kao zvezda. Moji Novosađani su uvek raspoloženi da stanu, pozdrave me i i porazgovaraju sa mnom - a to godi. Na sreću, Novi Sad ima vaspitane ljude koji još neguju umetničku atmosferu grada, čuvaju je i održavaju.
Iako u posljednje vrijeme rijetko odlazi u Erdevik, u kojem je 1929. godine došla na svijet, Mira voli da kaže da je Sremica. Na pitanje čega sve sremačkog, kako govore oni koji odatle potiču i žive, ima u njoj, šeretski odgovara:
- Sve ono o čemu smo danas razgovarale, sve što ste čuli u mojim pričama, sve je to odraz sremačkog u meni. I ta zemlja i taj mentalitet... Pa i onaj čuveni inat, koji doduše sada više primećujem na mom sinu nego na meni. Sve je to moje poreklo.
POLICA PRIZNANJA
Nagrade su tek dijelić potvrde lika i djela Mire Banjac, ali je činjenica da su se oduvijek nizale. Na ovoj polici se nalaze i one najprestižnije, kao što su "Dobričin prsten", "Pavle Vuisić" i (prošle godine dodeljena) "Žanka Stokić". Ona je uvijek smatrala da su nagrade nešto što ima veze samo s profesijom, i da ne treba poslije njih da "poletiš". Radovala im se, naravno:
- Najlepša su bila priznanja iz mladosti, jer su ti davala podstrek, a ova na kraju su samo potvrda da je neko primetio taj veliki rad.
|
