|
Predrag Antonijević: U Americi talenat podrazumeva novac
izvor: evn 15.03.2015.
Prisustvo Predraga Gage Antonijevića na ovogodišnjem Festu obradovalo je one za koje je ovaj naš filmskih autor i danas jedan od simbola najlepših godina Beograda. Za njega, Fest je bio izuzetna prilika da se upozna sa novijom srpskom produkcijom:
- Opet sam impresioniran vitalnošću naše kinematografije i mojih kolega, jer je očigledno da su oni, uprkos teškoj finansijskoj situaciji i nepovoljnoj poziciji koju film u kontinuitetu ovde ima, našli načina da snime veliki broj filmova, i to različitih tema i žanrova - kaže Antonijević.
* Koliko su ti filmovi relevantni ili nisu za američko tržište?
- Naravno da su ta ostvarenja mahom ono što potpada pod kategoriju evropski film, to govorim iz vizure zemlje u kojoj sada živim, i ne mogu da kažem da poslednjih godina mnogo poznajem evropski film i njegove zakone kretanja. Ali, ako govorimo o tržištu, onda se izdvaja jedan pravi komercijalni ili bioskopski film kako smo to nekada zvali, "Mali Budo", u kome sam uživao. On je izvanredno dobro napisan, po svim parametrima takve vrste žanra u Americi, odlično režiran i sa sjajnim glumcima. Za žaljenje je što nemamo pet takvih filmova, jer ovde je uvek "kuknjava" da li publika ide u bioskope.
* Kad se taj film skloni iz palete, kakav je utisak koji se nameće?
- Moram priznati da sam malo i zabrinut - kod većine filmova, jer je finansiranje iz državnog budžeta slabo ili gotovo da ne postoji, a više nema ni domaćih bioskopa, primetan je manir da autori više razmišljaju o tome šta će proći na nekom regionalnom ili evropskom fondu, šta "Euroimaž" može da finansira, na koji festival bi tamo negde mogli da ih pozovu... Malo se izgubila autentična potreba da se zaista kažu neke važne stvari, a umesto toga kao da se autori više bave kalkulacijom, kao da su se okrenuli tim novim i jedinim izvorima sredstava. Naravno da je to dvosmerna ulica, jer sa parama iz međunarodnih fondova dolazi i određeni ukus, nameće se određena vizija života i onoga šta oni od nas očekuju, kako žele da nas prikažu kao ljude, i mislim da se plaća cena tome. Ne bih želeo da me neko pogrešno shvati, jer je na Festu bilo odličnih autorskih filmova, kao što je "Ničije dete". Impresioniran sam tim filmom, a tu si i čitave generacije novih, sjajnih mladih glumaca koje nisam znao, i bio sam vrlo uzbuđen da vidim gde je naša kinematografija danas.
* Da li je realan utisak da više nema ni velikog američkog filma, i da je ono što nama stiže kao "mejnstrim" daleko ispod kvaliteta evropskog autorskog filma?
- Ima tog velikog filma u Americi, i uvek će ga biti, jer je to ogromna zemlja. Ali, tamo se filmski biznis promenio bar deset puta za dvadeset i pet godina, koliko sam tamo, i menjaće se i dalje. Sada je taj model vrlo prost - bioskop je manje-više rezervisan za najveće filmove sa najskupljim pi-ar budžetom, govorim o produkcijama koje imaju stotine milione dolara za produkciju, i isto toliko za reklamu. To znači da se bioskopski svet smanjio za sve druge vrste filmova, jer i oni jeftiniji da bi došli do bioskopa moraju da obezbede bar dvadeset pet miliona dolara za reklamu. Zato u filmu uvek moraš da imaš Meril Strip ili neko slično ime, koje treba da ubediš da radi za manje pare, i to je sada postala jedna druga vrsta industrije. Ja sam u Ameriku otišao zbog filmova iz sedamdesetih godina, oni su me privukli, ali to više nije to. Međutim, i unutar sadašnje industrije postoji mnogo kreativnih ljudi, probranih i vrlo zanimljivih filmskih autora koji uspevaju da naprave nešto što je drugačije.
* Ko je danas talentovan za "pokretne slike" - reditelji koji prave novac ili oni koji prave subverzivne filmove?
- Kad ti u Americi kažu da si talentovan, to znači da su napravili pare na tebi. Reč talenat tamo podrazumeva novac, iako, naravno, respektuju darovite autore, ali u principu traže one na kojima će najviše zaraditi.
* Sarađivali ste sa Oliverom Stounom, Džeremijem Ajronsom, Denisom Kvejdom, Endi Mekdauel, Valom Kilmerom, Benom Kingslijem... Kako ste uspeli da se prilagodite holivudskoj industriji i životu u Americi?
- Teško je i Englezima da se prilagode, znam i mnogo boljih engleskih reditelja od mene, pa nisu napravili tu "tranziciju". Nešto ima, a šta je to "nešto", to ne može niko da objasni. Kad sam stigao u Ameriku, nekako sam u startu razmišljao o sebi - ko sam, šta sam, gde sam, i video sam brzo o čemu se tamo radi. Shvatio sam da neće lako biti, jer sam po mnogim osnovama pre svega morao da se obračunam sa sopstvenim egom. Citirao bih Olivera Stouna - kad sam ga pitao šta je po njegovom mišljenju uslov za opstanak u Americi ili uspeh, odgovorio je da ne zna, kao što ne zna i nije siguran da li će uopšte da snimi sledeći film. I to je zaista tako u Americi. Ono jedino što mogu da kažem jeste da sam sledio svoje srce i neku ideju, i možda mi se posrećio sticaj okolnosti. Ne znam da li bi bilo isto da sam u Ameriku otišao pre pet godina, ili da sada idem tamo, jer konačnog "recepta" nema.
* Šta najviše smeta našim ljudima da bi postali "Amerikanci"?
- Ima tu raznih "kombinacija" i razloga, i u mentalitetu, vaspitanju, našoj slovenskoj duši, ali i u činjenici da se Amerikanci nas "istočnjaka" najviše plaše. Zato je i ta prohodnost u mojoj struci tamo najminimalnija, na prstima se mogu izbrojati reditelji iz Istočne Evrope. Jednostavno, Amerikanci zaziru od nas - časte nas čašom crnog vina, mi zauzvrat donesemo flašu rakije, a njima je to odmah sumnjivo i pitaju se šta se krije iza toga. Kad čuju ovaj naš akcenat koji zazvoni, nije im baš svejedno. Nekako im je lakše da donesu odluku sa nekim svojim domaćim, iako on možda nema tu snagu, ali ljudi čuvaju svoj posao, jer sutra treba da objašnjavaju zašto su film dali nekom Rusu koji je probio budžet ili nije došao na snimanje. Kad propadne film koji je radio Amerikanac, onda je to za njih mnogo manji problem.
* Dokle ste stigli sa novim projektom "Janjičar"?
- Priču o janjičaru razvio sam sa glumcem Kristijanom Bejlom, to mi je najvažniji projekat, nadam se da ću ga i ostvariti. Imali smo jednu mogućnost, ali se nije realizovala, prošle godine on nije radio, i sada moram da čekam u redu da završi neke druge filmove, jer će Bejl u "Janjičaru" raditi gotovo džabe. To je priča o paši koga iz Turske pošalju u Srbiju u mesto gde je rođen, da bi ugušio pobunu Srba. On se vraća, i tu se suočava sa svojom prošlošću, sadašnjošću, jednom i drugom verom, ima potrebu da to u sebi negde sve pomiri, i naravno, završava nevoljen od svih. To je "kroki" mog scenarija, u kome imamo jednu malu, otežavajuću okolnost, koja u stvari nije mala - taj paša je nem. Film ćemo snimati na Zlatiboru, a detaljniji kasting tek treba da napravim.
SRPSKA TRILOGIJA
* Planirate još jedan film ovde - priču o Prvom svetskom ratu?
- Imam i taj scenario po motivima "Srpske trilogije", zove se "Zaspanka za vojnikom", i videćemo šta će biti. To je ratni film, film epohe, nema tu ničeg jeftinog, i biću vrlo srećan ako budem izgurao taj projekat. Ali, to će biti ozbiljna igra da se film napravi kako treba, inače ga ne treba ni raditi. Pošto sam film "Spasitelj" radio sa Maksom Ćatovićem i njegovom producentskom kućom "Komuna", odlučili smo da sarađujemo i na ovom filmu. Da li će se još neko pridružiti, zasad ne znam.
FILMSKI RADNICI
* Kako danas vidite srpsku kinematografiju?
- Situacija je u odnosu na zemlje u regionu, kako je danas popularno da se kaže, nepovoljnija. Filmski centar daje vrlo mala sredstva po filmu, i ne može se očekivati da filmska industrija živi i da opstaje. I ti ljudi koji rade film su radnici, i oni treba da stvaraju i da nahrane porodicu. Ne znam zašto bi radnik u kragujevačkoj "Zastavi" ili u železari u Smederevu uživao bolji položaj ili očekivao da država pomaže svojim subvencijama. Nemam ništa protiv radnika, naprotiv, ali istu brigu države treba da uživaju i radnici u filmskoj industriji. Tako se stalno vraćamo na pitanje gde je taj budžet za kulturu, koliki je, u kakvom su položaju radnici u kulturi, šta je država učinila, namerava li da učini dovoljno... Ne mogu da verujem da ne može da se iznađe modus oslobađanja od poreza u nekom procentu za one koji bi ulagali u kulturu. Znam da je teška situacija, da se ljudi bore za svaki dinar, ali i kultura je od vitalnog značaja.
|
