|
Mančevski: Ne stidim se Balkana
izvor: novosti online 17.01.2015.
Milčo Mančevski (55), poznati makedonski filmski režiser i scenarista svetskog ranga, autor je filma “Pre kiše” koji je odlukom švajcarskog Filmskog centra Filmpodijum iz Ciriha nedavno svrstan među 500 najrevolucionarnijih filmskih ostvarenja u istoriji kinematografije. Reditelj filmova “Prašina”, “Senke”, “Majke”, u ekskluzivnom razgovoru za “Novosti” priznaje da mu godi to veliko priznanje i istovremeno ukazuje da se “filmovi ne prave zbog nagrada, već da bi autor stvorio i ostavio nešto lepo, ponudio neko osećanje, ili neki koncept - zbog umetnosti”.
Na konstataciju da se ovim najnovijim priznanjem, uz tridesetak međunarodnih nagrada, uključujući i “Zlatnog lava” u Veneciji 1994. njegovo delo istorijski svrstava uz najznačajnija filmska ostvarenja - uz “Građanina Kejna”, “Rašomon” i, kako je zvanično saopšteno, rame uz rame sa Felinijem, Bergmanom, Hičkokom i Kjubrikom, Mančevski veli:
- Nije mala stvar, laskalo bi svakom autoru. I “Njujork tajms” je svrstao “Pre kiše” u 1.000 najboljih filmova svih vremena. Lepo je to čuti. Ali, ne prave se filmovi zbog nagrada ili priznanja. Film se pravi da bi autor stvorio nešto lepo, da bi ponudio gledaocu neko osećanje, ili neki koncept. Umetnost se pravi zbog umetnosti same.Autor komunicira sa delom, a ne sa publikom.Još manje sa kritikom koja dodeljuje nagrade. Umetnost je kao religija - ona nije pitanje pregovaranja.
* Postavili ste nove standarde u filmskom pristupu u oslikavanju surove prošlosti ovih prostora. Da li je ta priča do kraja ispričana sa tog “izvora”?
- Meni je drago što se sad snima više mejnstrim filmova koji imaju sličan pristup, koji očigledno nadgrađuju ono što odavno radim sa mojim filmovima, ili prozom. Interesuje me kreativna igra sa filmskom i narativnom strukturom, konceptualizam i strukturalizam, razbijena priča koja ne mora da bude ispričana na uobičajen, konvencionalan i tradicionalan način. To u književnosti i slikarstvu postoji odavno. Vidim puno dobrih filmova koji koriste iskustva filma “Pre kiše”, ili “Prašine”, na primer. S druge strane, u poslednje vreme sve češće me interesuje nešto čime sam se i ranije bavio, ali bih sada tu temu obrađivao intenzivnije.To je odnos istine i priče - i na filmu i u književnosti.Obrađujem to i u poslednjem filmu “Majke”, gde se sudaraju igrani film i dokumentarac i gde ispitujem prirodu istine i laži. U scenarijima koje sada pišem bavim se još intenzivnije temom prirode istine.
* Da li se u pogledu ispitivanja istine i laži, u umetničkom smislu otvara novi prostor za projekte koji bi pružali izlazne vedrine za balkanske prostore, posle preterano dugih bura?
- Bez konflikta nema drame, a bez drame nema filma. Meni je tragedija interesantnija od komedije, bez obzira da li je u pitanju Šekspir ili Balkan. Bitno je da je delo dosledno, da su osećanja poštena, a manje je bitno da li su vedra, ili tužna. Mene raduje lepo delo, Mocartov “Rekvijem”, na primer, ta lepota me ne rastužuje.
* Iako su vaša dela dešavanjem vezana za Makedoniju, mnogi vas u regionu doživljavaju bliskim, “svojim” autorom. Da li će vas ta “svojatanja” ohrabriti novim objedinjavanjima i u budućim projektima?
- Ima puno dobrih i dobronamernih ljudi ovde. Na poslednjem sam filmu radio sa ekipom iz nekoliko zemalja, kao i na svim mojim filmovima. “Pre kiše” je, na primer, radila ekipa iz 13 zemalja, ali me je ekipa iz Beograda oduševila - mladi, a profesinalni i odani, izvrsne filmadžije.Najveći deo evropskih filmova su koprodukcije silom prilika, ali je to i odličan način da se razmenjuju iskustva i da se upoznaju kulture. Ja se osećam kod kuće i u Beogradu, a ne samo u Skoplju, ili Njujorku, zato što su me formirala, i kao čoveka i kao umetnika, sva iskustva koja sam imao - i u Makedoniji, i u Ilinoisu, i u Jugoslaviji, i u Njujorku, i u Londonu... Ja se Balkana ne stidim.
* Zato kažete da vaši filmovi nisu o Balkanu, već o ljudima?
- Iako su pod makedonskom zastavom, moji filmovi se odnose na opšteljudska pitanja, a u njima su učestvovale - kao koproducenti - Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i Bugarska, kao i kompanije iz Španije, fond “Euroimaž”.Strani partneri su u ove filmove rađene u Makedoniji uložili pet eura na svaki euro koji je uložila makedonska država. Ipak, makedonsko ministarstvo kulture se opiralo da uđe u “Pre kiše” do pred sam kraj snimanja.U poslednji film koji je snimljen u Makedoniji, država je uložila više para nego što je uložila u sve moje filmove zajedno.Smešno je što sam i pored domaćeg i međunarodnog uspeha, poslednjih nekoliko godina na crnoj listi.
LjUDI SU SVUDA ISTI *
Tri decenije ste u Njujorku, a dodatno ste se profesionalno usavršavali i u Zapadnoj Evropi, predavali ste i na Državnom univerzitetu Rusije, snimali u Japanu, Indiji. U Skoplju ste često “u prolazu”. Da li vas nagrade dodatno motivišu, negde i koriguju umetnički pristup, čak i prema komercijalnom?
- Mene komercijalna umetnost ne interesuje, interesuje me dobra umetnost. Ako usput bude i komercijalna, onda je to dobrodošlo.Naravno, pošto je film skupa igračka, pošteno je da film vrati uložene pare, ali nije svrha filma, bar po meni, da se na njemu zaradi, već da te zagreje oko srca. Ja sam u Ameriku došao odmah posle mature, tu sam proveo čitav svoj profesionalan vek, a radio sam u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Rusiji, Indiji... Svet je malen, a umetnost ga čini još manjim i još interesantnijim. Balkan je deo mene, i ima tu puno lepih stvari i divnih ljudi, ali meni nije važna geografija, već ljudi i njihove sudbine, njihova osećanja, ili umetnički koncept... i nije važno da li se priča dešava u Makedoniji, ili u Kini. Ljudi su svuda isti.
|
