Kultura između zebnje i nade

izvor: evn                                                                                                                                                                   05.01.2015.

Srpska kultura u protekloj godini pretrpela je toliko potresa, često nepotrebnih, od kojih su na velikoj šteti i institucije i njihovi korisnici. Repriza takvog sleda događaja u ovoj godini bila bi sa nesagledivim posledicama. Zbog toga se od svakog ko nešto znači na kulturnoj sceni, a od resornog ministarstva posebno, očekuje da svojski prione na posao i većinu problema reši - i to pod hitno! A ima ih onoliko.

Uoči samih praznika, u zdanju Skupštine Srbije, više od 300 kulturnih poslenika bilo je pozvano da se uključi u javno čitanje i razmatranje Nacrta izmena i dopuna zakona o kulturi. Kad sve primedbe i sugestije, a bilo ih je na desetine, budu razmotrene, ministarstvo će konačni tekst poslati u dalju proceduru. Usvajanje najznačajnijeg pravnog akta u ovoj oblasti, koji je ministar Tasovac okarakterisao kao zakon o javnom interesu u kulturi, verovatno će obeležiti prve mesece 2015.

Minuli sajam knjiga pokazao je da je knjiga voćka čudnovata i da izdavači uspevaju da održe glavu iznad vode. To, međutim, može vrlo lako da se promeni ukoliko se neki problemi ne reše u što kraćem roku. Svi kojima je pisana reč na srcu zebu šta će biti sa predstojećom privatizacijom dve nekada ugledne kuće sa višedecenijskom tradicijom, “Prosvetom” i “Radom”. Hoće li one podeliti tužnu i neoprostivu sudbinu “Nolita” i “Bigza”. Nije (raz)rešen ni status “Srpske književne zadruge”, koja je minulu godinu nekako izgurala, ali je veliko pitanje kako će ovu, s obzirom na to da država, kako se može čuti, više neće finansirati čak ni znamenito “plavo kolo”.

- Problem koji treba da bude hitno rešen je nedostatak knjiga u školskim bibliotekama - kaže za “Novosti” dr Vuk Vukićević, generalni sekretar Udruženja izdavača i knjižara Srbije. - Potrebna standardna godišnja nabavka za školske biblioteke u Srbiji je između 500.000 i 1.000.000 knjiga, odnosno 0,5 - 1 knjige po učeniku. U periodu 2000-2009. godine, ove cifre su se kretale od 0,17 od 0,35, a kasnije je taj trend nastavljen i sada je situacija još gora.

Posebno zabrinjavaju, dodaje Vukićević, ozbiljne posledice neprilagođenosti Zakona o javnim nabavkama oblasti knjige:

- Zbog komplikovanih i skupih tenderskih procedura, bibliotekari ne mogu blagovremeno da dođu do novih kvalitetnih naslova. Zato nove procedure najveće štete nanose članovima biblioteka u svim delovima naše zemlje.

Iz protekle godine domaći film izašao je sa brojnim, nagomilanim problemima koji se ili nisu rešavali, ili su se za njih nalazila prividna rešenja, pa se naša “sedma umetnost”, manje ili više, nalazi u višedecenijskom “bunaru želja”.

- Očigledno je da većini ne odgovara da se ovi problemi reše, ili nemaju hrabrosti da kažu nešto suvislo i konkretno - kaže reditelj Srđan Dragojević. - Treba samo pogledati komisiju Filmskog centra Srbije, koja je poslednjih godina u nekoliko navrata birala projekte koji će dobiti finansijsku podršku države za realizaciju - tu su reditelj koji dvadeset pet godina nije snimio film, iz valjanog razloga. Pisac koji je napisao scenario za možda najgori srpski film. Rediteljka koja je debitovala sa najgorim filmom u istoriji naše kinematografije, a snimila ga je za pet dana, jer je devedeset odsto novca potrošila pre snimanja za neke druge svrhe! Kod nas postoji matrica - umesto da se protiv nekoga podnese krivična prijava, on munjevito napreduje i dobija priliku da odlučuje o budućnosti kinematografije.

Kao drugi primer apsurda Dragojević navodi odličan film, “Travelator” Dušana Milića, koji je distribuciju završio sa osam stotina gledalaca, a država je u njega uložila dve stotine pedeset hiljada evra.

- Samo pre deset godina, svaki srpski film gledalo je najmanje sto hiljada ljudi. Za to što nema publike mnogo su manje krivi torenti, pirati i uništenje bioskopske mreže, od onih koji su birali komisije za FCS, u kojima je bilo mesta za one koji su novac dodeljivali jedni drugima za projekte koje niko nije hteo da gleda. Za mnoge filmove koji su dobijali i po tri stotine hiljada evra, nisu čuli ni oni koje srpski film profesionalno interesuje. To je slika naše kinematografije, i bojim se da je pričati o takozvanim problemima, zamagljivanje istine.

Na likovnoj sceni Srbije, mada ne i kao najveći problem, minulu godinu obeležila je promena vezana za održavanje Oktobarskog salona. Prema odluci Skupštine grada Beograda ova tradicionalna godišnja smotra postaće - bijenalna. Protesti su bili glasniji od odobravanja ovog rešenja, ali “Oktobarac” će se, neumoljivom voljom gradskih otaca, događati svake druge godine. Likovni umetnici nisu zadovoljni ni načinom otkupa umetničkih dela. Smatraju da bi, umesto konkurisanja fotografijom, komisija stručnjaka morala da prati njihovu izlagačku delatnost, obilazi ateljea i stekne celovitiji uvid u stvaralaštvo slikara, vajara, konceptualnih umetnika.

Stara, 2014. nije donela ni ozbiljnu strategije nastupa Srbije na uglednim svetskim likovnim manifestacijama. Nestašica novca ne može biti opravdanje, jer odavno je poznato da su takvi projekti otvarali “vrata” ekonomskoj i političkoj saradnji. U 2015. ušlo se sa započetim, a godinama obećavanim rekonstrukcijama dva najznačajnija srpska muzeja - Narodnog i Muzeja savremene umetnosti. Ostaje da se vidi hoće li najznačajniji državni projekat u kulturi imati i uspešnu završnicu.

Iz godine u godinu smanjuju se i sredstva za arheološka iskopavanja. Uprkos tvrdnji da je Srbija multikulturni arheološki park sa svetski uglednim lokalitetima, novca nema ni za započeta iskopavanja na značajnim nalazištima. Ostaje i priča o transparentnosti biranja čelnih ljudi muzeja i ostalih ustanova, koja bi trebalo da ima pokriće u konkursima, na koju baca senku sumnja da su i dalje u igri partijske “simpatije”.

ČEKAJUĆI DIREKTORE

Punih godinu dana trajala je žestoka polemika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije i Ministarstva kulture oko izbora upravnika, pale su i ostavke članova UO, što se pretvorilo u prvorazredni skandal koji je naružio ugled najznačajnije srpske kulturne institucije. Ministar kulture Ivan Tasovac najavio je da će ovaj problem vrlo brzo biti rešen. Ostaje da mu verujemo.

Ali i mnoge druge institucije kulture funkcionišu sa čelnim ljudima u v. d. stanju. Tako je u Muzeju savremene umetnosti i u Etnografskom, Istorijskom, Kinoteci, Narodnom pozorištu, Filharmoniji...Na posednjem konkursu održanom početkom 2014, UO Beogradske filharmonije je kao najboljeg kandidata predložio Ivana Tasovca, ali je on u međuvremenu ponovo izabran na mesto ministra kulture.

LEKTORATI

Katastrofalno stanje srpskih lektorata u inostranstvu nije se promenilo ni u prošlih dvanaest meseci. Gase se zastrašujućom brzinom, pa smo od 47 lektorata u 2000. godini, danas spali na 25. Nadležno Ministarstvo prosvete nikako da formira telo koje se bavi strategijom srpskog kao stranog jezika. Za razliku od Srbije, sve države nastale posle raspada Jugoslavije ozbiljno pristupaju zaštiti svog jezika. Lektori srpskog, po rečima Srđana Papića, sa Univerziteta u Šleziji, preživljavaju samo na minimalnoj plati fakulteta na kome su zaposleni, i prinuđeni su da odustaju od posla, dok hrvatski ili slovenački lektori dobijaju platu od svojih ministarstava, lektorski dodatak i platu univerziteta na kome rade.

POZORIŠNA OČEKIVANjA

Beogradski teatri su tokom prethodne godine dobili upravnike kuća, neizvesnost traje samo u Narodnom pozorištu. Na nedavnoj sednici Upravnog odbora nacionalnog tetara odlučeno je da se 12. januara raspiše novi (četvrti) konkurs, posle koga bi trebalo da se zna hoće li na čelu ostati sadašnji v. d. upravnika Dejan Savić, ili će ga u naredne četiri godine na toj funkciji zameniti neko drugi. Jedna od novogodišnjih želja mogla bi da bude da će se konačno nešto uraditi po pitanju decenijama najavljivanog zakona o pozorištu.

novosti.rs