|
Transfer Vladimira Bateza, korektora i kapitena Crvene zvezde u redove Vojvodine, krajem proleća 1994. godine, bio je presedan u našem sportu, predstavljao je nezapamćeni bum u to vreme i ujedno, ispostaviće se, označio eru vladavine novosadskih odbojkaša i vrtoglavog uspona naše odbojke. Jer, upravo u to vreme počeli su uspesi "plave čete" selektora Zorana Gajića koja, evo već dve i po decenije, niže uspehe preko mreže na svim meridijanima.
- Istina je, tada je krenula ekspanzija naše odbojke - kaže, za "Novosti", Vladimir Batez (49), od juna 2016. pokrajinski sekretar za sport i omladinu. - Ja sam od 1989. do 1994. godine bio član Crvene zvezde, osvojio dva nacionalna kupa i izgubio tri finala plej-ofa, od toga dva od Vojvodine. Ugovor sa Zvezdom mi je isticao, a Vojvodina je u tom trenutku imala ozbiljnu viziju tima i razvoja za dugoročni period. Tada se, prema pravilniku SFRJ, pre 27. godine nije moglo u inostrani klub, pa sam kao profesionalac prihvatio poziv Vojvodine i 1994. godine se preselio u Novi Sad.
Batez je u "Spens" došao kao korektor, ali je odlukom stručnog štaba, koji je vodio Milorad Kijac, zbog povratka Đorđa Đurića na tu poziciju, preuzeo ulogu primača, s obzirom na to da je mogao da igra na više mesta u timu.
- Poklopilo se da sam ušao u ekipu vrhunskih igrača. Vojvodina je te godine, i pored sankcija, igrala u inostranstvu, što je bilo izuzetno važno za našu generaciju. Tada su nam Grci otvorili vrata i učestvovali smo na nekoliko turnira u vreme kada je najveći problem bio putovanje i učešće na međunarodnim takmičenjima. Bili smo lepo primljeni i to nam je dalo dodatni motiv u teškim godinama. Imali smo zaista dobru generaciju, bili zreli igrači...
Igrači Voše, kako su od milošte navijači zvali novosadske odbojkaše, u Grčkoj su dobili dodatni motiv i te godine osvojili prvu duplu krunu u domaćem šampionatu.
- To nam je donelo rezultat i ja sam sa Vojvodinom osvojio svoju prvu seniorsku titulu šampiona. Reprezentaciju je vodio Zoran Gajić, Odbojkaški savez je preuzeo Aleksandar Boričić i tada je kod nas praktično stvorena odbojka kakva je i danas.
NA reprezentativnom planu odbojkaši iz domaćih klubova su u to vreme bili u drugom planu jer se selektor Gajić opredelio za igrače iz velikih inostranih klubova, braću Grbić, Žarka Petrovića, Dejana Brđovića, Bobu Kovača, Tanaskovića...
- Tada se Evropsko prvenstvo poklopilo sa Univerzijadom u Japanu, i kao reprezentativac sam zamolio stručni štab da mi dozvoli da umesto na EP idem u Japan kako bih stekao iskustvo. I, to je bio dobar potez. Po dolasku iz Japana, gde je bila većina igrača iz Vojvodine, praktično smo udarili temelje popularnosti i promociji odbojke u Novom Sadu i Srbiji izvanrednim nastupima u Evropi, istorijskim plasmanom na fajnal-for. To je bilo 1996. godine u Bolonji, kada smo od Dahaua izgubili u polufinalu, iako smo imali prednost 2:1 u setovima i 13:8 u četvrtom setu. Bili smo na dva poena od istorijskog ulaska u finale Lige šampiona, ali i sam plasman i odlazak na završni turnir je bio veliki uspeh kao i osvojeno treće mesto - priseća se Batez.
Ostaće upamćeno, takođe, da su novosadski odbojkaši za utakmicu u klupskoj odbojci prvi put napunili Veliku dvoranu "Spensa" i imali podršku više od 12.000 navijača.
- To je bila utakmica sa Sislijem, u to vreme najboljom ekipom na svetu. Ona se i dan-danas prepričava... Imali smo i meč-loptu, ali nismo uspeli da pobedimo svetski tim. Ipak, shvatili smo i svima je postalo jasno da imamo odličan kvalitet. Velika većina igrača Vojvodine ušla je u reprezentaciju za Olimpijske igre u Atlanti, baš na 100 godina od osnivanja modernih Olimpijskih igara. Radili smo celo leto, želeli da pokažemo svetu ko su ti neki novi momci u svetskoj odbojci koji su se pojavili. Jer, za čitav odbojkaški svet u tom trenutku smo bili nepoznanica.
Naš nacionalni tim je tada u goste pozvala reprezentacija SAD, s obzirom na to da su za olimpijski turnir bili razvrstani u dve različite grupe, pa je prvi eventualni susret mogao da se dogodi u četvrtfinalu.
- Tada je zaista bilo nepojmljivo u našim karijerama da se usavršavamo i idemo i igramo sa idolima koje smo pre toga gledali samo na TV ekranima. Postigli smo na Olimpijskim igrama u Atlanti najveći uspeh naše odbojke osvajanjem bronzane medalje. To treće mesto je promenilo život i karijere mnogima od nas.
Zasluge za istorijski uspeh Batez pripisuje i našoj košarkaškoj reprezentaciji.
- Bili smo zajedno smešteni u olimpijskom selu, apartman do apartmana, naši košarkaši, vrhunski šampioni, i mi odbojkaši. To je verovatno naša najbolja generacija košarkaša u istoriji - Divac, Đorđević, Paspalj, Bodiroga, Danilović... Družili smo se, uzajamno bodrili. Taj doček koji nam je po povratku priređen, za košarkaše i nas, a posebno za Sanju Ivošev koja je prva osvojila medalju posle sankcija, i sa istorijskim zlatom i bronzom iz Atlante se vratila u Srbiju, retko ko od sportista je imao priliku da to doživi u karijeri, da oseti takvu podršku i takvu ljubav kao mi u tom momentu.
Na talasima tog uspeha, većina naših sjajnih odbojkaša je karijere nastavila u inostranstvu.
- Većina je otišla u Italiju, a među njima i ja i tamo sam ostao 10 godina. Na tim počecima bio sam u ciklusu dve Olimpijade, a sve je kulminiralo u Sidneju. Imao sam čast i privilegiju da 2000. godine budem jedan od tih momaka, deo ekipe koja je od rejtinga "nula" došla na krov sveta. To su, svakako, najuspešnije godine naših igračkih karijera. Uz nas su stasavali neki novi, sjajni momci, odbojka je zauzela svoje dobro mesto u porodici naših sportova, a velikim rezultatima i organizacijom održala kontinuitet sve do dana današnjeg - ponosno je zaključio Batez.
ZLATNA GENERACIJA
Zlatnu olimpijsku medalju osvojili su naši odbojkaši u Sidneju 2000. godine. Do trijumfa na XXVII Olimpijskim igrama reprezentacija SR Jugoslavije je došla posle dve maksimalne pobede u završnici, što je bilo nezabeleženo u istoriji OI. U finalu je bila bolja od Rusije - 25:22, 25:22, 25:20, dok je u polufinalu savladala Italiju - 27:25, 34:32, 25:14.
Istorijski uspeh ostvarila je generacija koju su s klupe maestralno vodili sadašnji predsednik OSS Zoran Gajić i pomoćnik dr Bogdan Sretenović: Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković i Igor Vušurović.
KARIJERA
Cilj karijere bila je Italija, liga u kojoj su tada igrali svi najbolji igrači na svetu i to je bilo pitanje prestiža. Preovladavali su sportski motivi i tamo sam ostao 10 godina i igrao u osam klubova. Najlepši i najveći uspesi vezani su za reprezentaciju i Vojvodinu, za dve godine i dva puta dupla kruna i treće mesto u Ligi šampiona - kaže Batez koji je kao juniorski reprezentativac SFRJ igrao zajedno sa Vladimirom Grbićem 1988. godine na EP u Italiji, protiv DDR (Istočne Nemačke), gde je osvojeno peto mesto. Iz te generacije, jedino su njih dvojica došla do Sidneja.
novosti.rs
Ivana želi samo zlato
Najbolji rukometaši Srbije ostvarili najgori plasman na velikoj sceni u poslednjoj deceniji
Rukometaši poraženi od Norveške na startu druge faze EP: Malo jedno poluvreme
Odbojkaši Srbije saznali imena rivala na EP
Srbija pobedila Koreju, sa domaćinom za čudo
“Orlovi” porazom od Brazila umanjili šanse za prolaz u drugi krug SP
Francuska prejaka za Srbiju
Srbija ispustila pobedu protiv Rusije
Rukometaši Srbije danas putuju na SP u Nemačkoj i Danskoj/Peruničić saopštio spisak za SP
|
