|
Dok ga na televiziji gledamo u ulozi beskrupuloznog vlasnika tabloida (serija “Žigosani u reketu”), Svetozar Cvetković u pozorištu uveliko priprema novu predstavu - “Homo Faber” (po tekstu Maksa Friša i u režiji Ane Tomović), u kojoj njegovog junaka muče mnogo kompleksnija pitanja, moralne dileme i unutrašnji konflikti. Uostalom, kako kaže pisac, ništa nije teže nego prihvatiti sebe. Tako će od 7. marta poznati glumac upisati još jedan pozorišni naslov u svoj repertoar.
- Ono što provocira u Frišovom romanu (i dramatizaciji Tamare Baračkov) jeste sam glavni junak, koji je u stalnom pronalaženju smisla - objašnjava Svetozar Cvetković. - Da li je sve u životu slučajnost ili sudbina? To što nešto počne lepo a završi se tragično, po njegovom mišljenju je stvar slučajnosti. Valter Faber se životom bavi egzaktno, tvrdeći da ništa što se događa ne treba mistifikovati. Ipak, toliko mu se čudnih stvari događa da iz pozicije gledaoca ili čitaoca ne možete da kažete da ne postoje neke zakonitosti.
U šta vi, lično, više verujete - slučajnost ili sudbinu?
- Nisam razmišljao o tome dok nisam počeo da radim predstavu. Skloniji sam uverenju da je ono što se u životu dešava niz slučajnosti. Ali kada se osvrnemo unazad, uviđamo da nas je nešto vodilo. Zato naknadno i kažemo “gništa nije slučajno”... Roman se završava rečima glavnog junaka: “Zašto ne uzmem ove dve viljuške, ne uspravim ih u svojim pesnicama i onda licem udarim o njih, kako bih se oslobodio očiju.” Dakle, direktno se vezuje na antičku tragediju i Sofoklovog “Cara Edipa”.
Povodom smrti Makavejeva oglasili su se Kopola i Vim Venders. Malo je naših reditelja čiji bi odlazak, na ovaj način, bio vidljiv u svetskim razmerama?
- Njegovim odlaskom završava se jedna kinematografija, koje više nema ni kod nas ni u svetu. Imao sam sreće da sa Makom radim tri filma u inostranstvu. Ovde se teško mogu videti, zahtevali bi restauraciju kao Šijanova i Paskaljevićeva ostvarenja. Film je veoma bitan trag za kulturu jednog naroda. Zato njegova dela zahtevaju veliku pažnju, bez obzira na to što se ni država, ni narod, ni kultura nisu izvinili Maku. Bio je prognan, a film “Misterije organizma” zabranjen i prikazan petnaest godina od nastanka. Niko nije imao smelosti da mu tada kaže ono što se čuje ovih dana, da je verovatno bio naš najveći rediteljski kapacitet. Sa inteligencijom i načinom mišljenja koje je išlo ispred svog doba. Njega nije mogao svako da razume, trebalo je da prođe vremena. A možda ni tada...
Jednom ste izjavili da biste u životu bili bolji lekar nego glumac. Zašto?
- Ne znam da li bih bio bolji, ali sigurno bih više pomagao ljudima nego sada. Ne žalim zbog toga, mada nisam ni od onih koji kažu da bi, kad bi se ponovo rodili, sve radili isto. Ja ne bih... Glumac u početku ima iluziju da izlaskom na scenu ostvaruje neku plemenitu misiju, otvara oči publici, što je utopija. Prilično brzo sam se razuverio. Kada sam počeo da vodim Atelje, shvatio sam da to ne može biti intimna projekcija kako ja vidim pozorište, već kompromis sa onim što glumci žele da igraju, a publika da gleda.
Za razliku od mnogih kolega, uspeli ste da se ravnomerno “raspodelite” na film i teatar. Da li ste svesno vodili računa o toj ravnoteži?
- Mislim da sam imao i puno sreće da me biraju oni koji su me birali, i obrnuto. Uspeo sam da održim kontinuitet u pozorištu, pošto sam sebi, dok sam bio upravnik, zacrtao jednu predstavu godišnje, na bilo kojoj sceni. Imao sam na umu reči Pere Kralja pre nego što ću doći na čelo kuće: “Slažem se da budeš upravnik, samo da ne napustiš svoj posao.” Toga sam se držao, u glumi morate da budete u formi i treningu.
U seriji “Žigosani u reketu” igrate vlasnika tabloida. U prilici ste da prvi put vidite stvari iz tog, gladijatorskog ugla?
- Ako pogledamo iza sebe, svako vreme u kome smo živeli bolje je od ovog danas - u smislu medija, komunikacije s ljudima, onoga što se saopštava i što prodaje novine. Skandali, ubistva, kriminal, prevare. Na naslovnim stranicama ne možete da vidite lepu vest. Loše se ubacuju kao džoker, a tiraži padaju upravo zato što su ljudi zasićeni strašnih vesti, sa slikama mučnim za gledanje. Takve naslovnice počele su da se kod nas pojavljuju u vreme ratova, i ostale do ovih dana.
Vaše zdravstveno stanje, u jednom trenutku, takođe je bilo predmet tabloidnog interesovanja. Ipak, diskretnijeg nego što to obično biva?
- Možda zato što ja nisam želeo o tome da pričam. Shvatio sam bolest kao deo života, nešto što vas zadesi kao kijavica ili grip. Na kraju, i nisam bio ovde, možda je i to razlog što se o meni nije mnogo pisalo u novinama.
Iz glumačke vizure, kakav je vaš odnos prema tabloidima?
- Ne prezirem nikog, ali imam ironičan stav... Desilo se da mi na konferenciji za štampu priđe jedan novinar i kaže: “Evo, baš kako ste vi odigrali tu scenu, tako izgleda kod nas u redakciji!” Razliku između istine i laži teško možete da odredite kad vam se nešto plasira kao vest. Sve je na ivici noža. Tabloidi se bore za tiraž i iza njih obično stoji neko ko ima interes. Ne samo materijalni...
U KOŽI ŽIVOJINA MIŠIĆA
Igrate Živojina Mišića u filmu “Kralj Petar Prvi”. Slavni strateg je tek “osenčen”, ali će u seriji dobiti više prostora?
- To je cena koja se plaća kada se od trinaest epizoda napravi film u kome nisu obrađeni likovi koji su presudno uticali na način vođenja Prvog svetskog rata. Bavili smo se njima pouzdano i dugo. U filmu je to dotaknuto, u seriji će dobiti više prostora sa scenama koje dobro oslikavaju te likove: Nikole Pašića, Putnika, Mišića, regenta Aleksandra.
novosti.rs
Oproštaj od Dušana Makavejeva: Poslednje zbogom i od Kopole
Nova scena na Dorćolu
Preminuo Draško Ređep
Toholj: „DOK#1“ je festival po meri gledaoca
Povratak 166. lista Miroslavljevog jevanđelja u Srbiju
Umro reditelj Dušan Makavejev
Srbija – važna adresa u imeniku filmskih producenata
Zlatno jaje “Kustendorfa” za "All Inclusive"
Preminuo glumac Miodrag Radovanović Mrgud
„Egzit fridom“, kratki film o festivalu
Počeo 12. „Kustendorf”
Kultura je pravi put za regionalnu saradnju
|
