|
Kome trebaju lažni srpski filmovi?
Dobro je što je Beogradski pobednik Festa u kategoriji domaćeg stvaralaštva pripao filmu “Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” reditelja Gorana Radovanovića, jer taj film, osim svojih izuzetnih kvaliteta (o kojima smo ovde podrobnije pisali), simbolizuje spoj tradicije i savremenosti, te je potvrda stogodišnjeg kontinuuma srpskog filma. Dobro je što je glumačka nagrada za žensku ulogu u istoj kategoriji dodeljena Snežani Bogdanović za verovatno najbolju ulogu u poslednjih deset ili više godina u našem filmu (Ana u “Šavovima” Miroslava Terzića). Nije dobro što nagrada za najbolju režiju nije pripala rečenom Miroslavu Terziću za rad u filmu “Šavovi”, jer njegova režija predstavlja izuzetno umetničko dostignuće, koje je imalo priliku da se meri sa svetskim hitovima u ovoj oblasti i u tom odmeravanju je steklo visoka priznanja. Najgore od svega je to što je nagrada za režiju data jednom diletantskom ostvarenju koje, uz to, uopšte ne pripada srpskom filmu.
Nešto veoma čudno dogodilo se ove godine na Festu. Naslov dosadašnje sekcije “Srpski film” (koji je, međutim, svuda ostao kao kratica, vidi ilustraciju), promenjen je u “Srbija i prijatelji”, valjda da bi se lakše proturila nesnosna količina hrvatskog filmskog treša, koji od ukupno trinaest “odabranih filmova” zauzima gotovo polovinu svih viđenih ostvarenja. Ono “i prijatelji” odnosi se većim delom na njih, premda teško da bi se opšta slika onoga što svaki bogovetni dan gledamo na delu u Hrvatskoj mogla nazvati “prijateljskom”. Pre će biti da ovakvi “prijateljski odnosi” vladaju pre svega između dve blagajne i trange-frange dilova Filmskog centra Srbije, poznatog po zakulisnom mešetarenju, i Hrvatskog audiovizuelnog centra, čiji je ravnatelj Danijel Rafaelić već godinama siva eminencija Festa i vodi glavnu reč u žirijima, gde u većini odlučuju stranci. Isti suvereno sude o našem kulturnom dobru, što je retko u svetu i što nas zajedno stavlja u glup, ponižavajući položaj. Pri tome se omogućuje nejednako postupanje, kao što se dogodilo ove godine, kada je diskrimisan superioran srpski autor u korist poluanonimnog pozorišnog reditelja iz Hrvatske ili totalno anonimne tamošnje debitantkinje, koja teško da bi igde prošla ikakav ozbiljniji kriterijum. Ta dva primarna razloga izazvala su opšte čuđenje.
Dalje, ostvarenja “Sam samcat” Boba Jelčića, “Aleksi” Barbare Vekarić i “Poslednji Srbin u Hrvatskoj” Predraga Ličine (pravo je čudo da i ovaj nije nečim nagrađen, jer je sve vreme favorizovan kao genijalan, dok se na kraju nije pokazao običnom zombi-budalaštinom, u kojoj iskeženi novosrbi reže kroz vampirske zube “Kosovo je srce Zombije”), iako nastupaju u “Srpskom filmu”, uopšte ne pripadaju srpskom filmu, tj. ne odgovaraju članu 4, stavovi od 1 do 5, važećeg Zakona o kinematografiji Republike Srbije. Nijedan od njih nije snimljen na srpskom jeziku, niti su autori filma (reditelj, scenarista, kompozitor, direktor fotografije, dramaturg i montažer) državljani Republike Srbije, niti su najmanje 90 odsto članova ekipe srpski državljani, niti su dela sa tematikom iz kulturnog prostora Republike Srbije, niti je delo pretežno snimljeno na našoj teritoriji, što propisuje zakon. Naprotiv, parametri ovih filmova sasvim odgovaraju članu 6. ovog zakona, koji definišu strani film. Sedam od dvanaest “srpskih filmova” na Festu 2019. bili su - strani filmovi.
To što je nesrećna Srbija doznačila neke pare da pomogne snimanje ovih filmova (“manjinska koprodukcija”) jeste upitno, ali za srpske poreske obveznike, čijim novcem, kao prćijom, raspolaže Filmski centar Srbije. Nas, međutim, zanima kako su se ovi lažni srpski filmovi uopšte našli na Festu u kategoriji “Srpski film”, čime su ugrožena prava srpskih filmskih autora, a isti dovedeni u neravnopravan položaj, tj. diskriminisani. Ko je dao mandat sadašnjem menadžmentu Festa i Skupštini Grada, koja ga kontroliše i usmerava, da pod “srpski film” na mala vrata (“i prijatelji”) uvodi više od polovine stopostotno hrvatskih filmova, a zatim ih o našem trošku promoviše, nagrađuje i slavi? Je li u pitanju nova, “dogovorna” ujdurma, kao u zlatnom dobu pokojne Juge i neko novo, valjda zapadnobalkansko bratstvo-jedinstvo u svačijem, samo ne u srpskom interesu? Kome je sve to i zašto palo na pamet, ostaje za ozbiljnu diskusiju. Jer, ovde nisu čista posla.
novosti.rs
Stoti film Lordana Zafranovića
Nacionalne penzije još čekaju zakon
FEST: Tri filma u trci za nagrade
Narodna biblioteka Srbije obeležila 187. rođendan
Počinje 47. Fest
"Šavovi" najbolji evropski film!
Radovanović: I dalje živimo agoniju kraja komunizma
Svetozar Cvetković: Loše vesti su džoker za novine
Oproštaj od Dušana Makavejeva: Poslednje zbogom i od Kopole
Nova scena na Dorćolu
Preminuo Draško Ređep
Toholj: „DOK#1“ je festival po meri gledaoca
Povratak 166. lista Miroslavljevog jevanđelja u Srbiju
Umro reditelj Dušan Makavejev
Srbija – važna adresa u imeniku filmskih producenata
|
