Već niz godina, kad god se u Savetu bezbednosti UN razmatra izveštaj zvaničnika Haškog tribunala o saradnji sa Srbijom, predstavnici Beograda pokrenu pitanje mogućnosti da državljani Srbije koji su osuđeni u Hagu izdržavaju kazne kod kuće. I uvek ostanu bez odgovora.
Do pre nekoliko meseci razloga je i bilo: saradnja Beograda i Haga nije bila kompletna, odnosno neki od optuženih za najteže zločine bili su u bekstvu. Zatim, zakonski standardi prema kojima je Srbija puštala na prevremenu slobodu osuđene nisu se poklapali sa haškim. Međutim, sada ovih prepreka nema. Nema haških begunaca, a i srpski i haški osuđenici mogu da traže puštanje na prevremenu slobodu posle dve trećine izdržane kazne.
- Bilo je potpuno očekivano da 1993. godine generalni sekretar UN preporuči da se osuđeni ne šalju u države regiona u kojima je besneo rat, koje nisu bile raspoložene da sarađuju sa Tribunalom - kaže Dušan Ignjatović, direktor Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom. - Međutim, smatramo da za tim više nema potrebe i da je takvu poziciju UN jednostavno pregazilo vreme i razvoj situacije. Prvo, spremni smo da podelimo odgovornost i teret sa ostalim državama u čijim zatvorima haški osuđenici već izdržavaju kazne. Drugo, mogućnost resocijalizacije ovih osuđenika najveća je upravo ovde. Tu su njihove porodice koje mogu da ih posećuju, oni razumeju jezik, mogu da komuniciraju sa stražarima i ostalima u zatvoru.
Ipak, da bi generalni sekretar promenio svoj stav, potrebna su mu pozitivna mišljenja predstavnika Haškog tribunala. Ali dok je Karla del Ponte podržavala ovu ideju, Bramerc joj, prema Ignjatovićevim rečima, nije preterano naklonjen.
Sada svi haški osuđenici izdržavaju kazne u jednoj od 17 država sa kojima je Tribunal potpisao sporazume. Konačnu odluku o tome u kojem će zatvoru osuđeni robijati donosi predsednik Tribunala. U Haškom tribunalu kažu da se posebna pažnja obraća na blizinu te države rodbini osuđenog.
