Crveno. Onda preko toga ponovo crveno - zbog naše stalne napetosti, tragedije, bola, pogrešnog hoda, ali i zbog graditeljskog duha uprkos svemu.
Veliki slikar Miloš Šobajić maše zamišljenim kistom i u vazduhu nam „slika“ univerzalni srpski predizborni plakat. Nikada poznati umetnik nije bežao od politike, pa ni sada kada partijski talambasi zaglušuju košavu, koja se igra sa njegovom lavovskom kosom u ubijenoj industrijskoj zoni na Dorćolu.
U prizemlju potamnele zgrade majstor ekspresije u keramici i gipsu pokušava da podigne otuđenog čoveka koji jedva dolazi do daha. Dok ta muška tela, pridavljena gajtanima, priprema za izložbe u Italiji, sa Šobajićem razgovaramo o biografiji nove Srbije, tranzicionim boginjama i ubojitosti kiča.
* Kako se kao čovek „koji voli da mu sole pamet“ nosite sa ovim političkim parolama koje će nas kljucati sve do Đurđevdana?
- Ne pridajem im mnogo značaja. Da je mir i blagostanje političari bi bili u drugom planu, a druge vrednosti bi bile u žiži. Ovako, sve što se dešava i kod nas i u svetu najavljuje kataklizmu, za koju vi i ja svakako nismo krivi.
* Kako kao čovek koji je tri decenije živeo u Evropi doživljavate sudar koncepata u Srbiji? Jedni misle da je EU opsena, a drugi da je klica srećnije budućnosti...
- To što sam u Evropi bio 33 godine i što sam Evropljanin u duši ne donosi mi nikakvo novo saznanje o tome kako će Srbija iskoristiti svoj ulazak tamo, koji je još na dugom štapu. Ali, poprilično sam siguran da će jedino profitirati političari ako Srbija uđe u EU. Najmanje njih stotinu otići će da radi u briselske kabinete, gde će imati ogromne plate i beneficije. Narod ni najmanje neće osetiti neki bolji život.
* Zar nas baš ništa lepo tamo ne čeka?
- Italija je lepa sa svojim renesansnim gradovima. Volim i Francusku i Englesku. Sve su to države koje su napravile relativno udoban život svojim građanima. Nemam ništa protiv Evrope, ali mi recite šta je imala Bugarska od ulaska u Uniju? Nemojte me ubeđivati da oni i Rumuni danas fantastično žive.
* Slikate i vajate prelaze iz jednog prostora u drugi, iz dobrog u loše i obratno. Jesmo li posle 5. oktobra prešli u bolje ili u gore?
- Pre smo bili gori zato što smo bili pod sankcijama i jedini logor u Evropi. Vrata tog logora razbili smo petog oktobra, ali ja zaista ne vidim da se mnogo toga promenilo. Štaviše, kultura je zaista pala na najniže grane. U ovoj tranzicionoj Srbiji najviše mi zapravo smetaju laži. I političke izjave onih kojima uveče telefoniraju šta da kažu, a oni to isto, onako uobraženi, gromoglasno ujutru prenesu narodu. Siroti narod vidi te laži, ali je u anesteziji. Zato ovu Srbiju jedino sportisti i umetnici guraju napred.
* Po vašem proročanstvu, ostale su još četiri godine do dolaska na vlast nevladinih organizacija. Ako zagospodare, hoćete li se vratiti u Pariz?
- Više mi prija da živim u Srbiji. To je bučno, trusno područje. Pariz mi je dosadio onako miran. Čak i ako dođu ti nevladini, boriću se protiv njih zato što ovde godinama svi strepe od toga šta će reći neka baba iz tog kružoka.
* Jesu li NVO zaratili sa vama samo zbog trača da vam je Arkan svojevremeno došao na izložbu u Narodnom muzeju ili zbog desničarskih stavova koje niste nikada krili?
- Ma, kakav Arkan. To je gnusna laž. On se pričinio ondašnjim „nezavisnim“ medijima. Pored mene su tada sedeli princ Tomislav Karađorđević i patrijarh Pavle. Srž konflikta sa njima je što ja manje mrzim Srbiju od njih i što je ne delim na prvu i drugu. Šta mislite, da li je jedan dobar Englez nacionalista? Ili Rus? Zašto bi to bio ekskluzivitet Srba? Kada takvi kažu da sam nacionalista, oni u stvari misle da sam nacista. Gotovo ceo život proživeo sam na Zapadu dok su oni bili članovi Titove partije. Volim crnce, Arape, Kineze, Ruse... a sumnjam da te male hulje mogu uopšte da vole čoveka.
* Francuzi su vas često pitali zašto Srbi slikaju samo smrt i ratove. Je li za to kriva konstanta naše vratolomne istorije?
- Objašnjavao sam im da je to zbog toga što Srbi imaju nešto pogibeljno u dušama. Ali, kada se pogleda samo naših poslednjih dvadeset godina, shvatio sam da tu nije u pitanju podsvest. Rat je kao nekakav usud koji nam se prilepio poput čička još od pradedova. Nekako sam se u slikarstvu, ipak, izvukao iz toga. Moje slike i skulpture govore u unutrašnjem ratu sa samim sobom.
* Prva vaša skulptura je „Pad anđela“, a pre neki dan bila je godišnjica onog „Milosrdnog“ iz 1999. Još Zapadu niste zaboravili bombardovanje Srbije?
- Ko to može da zaboravi? Osim NVO i onih koji uporno traže oproštaj od onih što su nas zasipali bombama. Zatrovali su nam zemlju uranijumom, postavili nas na vrh lestvice po broju obolelih od raka. Tukli su nas sa ciljem da nas više nema. Citiraću pokojnog Bogdana Tirnanića: „Zahvaljujem savezničkim pilotima, koji su me bombardovali 1941, 1945, i 1999, što su me promašili“.
* Pada li vam teško što je vaša „ljubavnica“ Francuska na čelu pohoda na naftna polja? Izgleda li ovaj novi svet kao monumentalni štafelaj za novu krvavu sliku?
- Francuzi, Nemci i Englezi sve su učinili da imaju mač u ruci. Tim mačem vitlaju još od 12. veka i ne ispuštaju ga do danas. Zahvaljujući njemu obezbedili su svom narodu komfor i veliku umetnost, a to se ne ispušta lako. Njihov nastup u arapskom svetu pokazao je da igraju na ivici žileta. Nama malima preostaje samo nemo da gledamo.
* Na vašim slikama čoveka uvek nešto vreba. Je li veća opsanost po njega nedostatak stida od nestašice hleba?
- Kriza morala je gora od sloma na Volstritu. Moral je promenio trasu koju su nam ucrtali antički Grci i evropski filozofi. U tom novom nakaradnom ustrojstvu umetnik je postao nepoželjan i strogo kontrolisan kao u doba Staljina.
* Preterujete li? Rekli ste i da komesari razoružavaju slobodne strelce...
- To je decenijski plan svetske vlasti. Umetnik kao samostalni mislilac je nepotreban savremenom društvu, koje ne trpi kritiku. Umetnost je pod komandom državnih komesara pretvorena u servis vlasti.
* Ide li moderna umetnost više ka provokaciji nego ka suštini? Imate li štit protiv avangardnog kiča i „uvozničkog lobija“ u umetnosti?
- I provokacija može da gura napred. I Pikaso je šokirao sve kada je 1908. napravio prvu sliku kubizma. Tada su svi pitali: gde joj je perspektiva? Ali slažem se da su današnji postdadaisti, koji se zovu konceptualnim umetnicima, u zaostatku barem sto godina. Sve je to - već viđeno. To je teški levičarski kič.
* Verujete li u novu renesansu bez renesansnih ličnosti?
- Priznajem da mi nedostaju renesansne ličnosti poput Mome Kapora. Toliko me je zabavljao i oduševljavao. Handkea retko viđam, ali me uvek oduševi svojim ludilom. Tu je i legenda likovne kritike Alen Žofroa koji je već obamro od starosti. Obožavam te pozitivne ludake. Iz njih uvek može da se izvuče ono najbolje što čovek ima.
* Jeste li, posle toliko godina, saznali da je od slikarstva mučna zarada i da je možda bolje da radite za platu kao profesor?
- I dalje živim od vajanja i slikanja, a to što sam dekan na Fakultetu za umetnost i dizajn čini mi veliko zadovoljstvo. Želim da vidim kako razmišljaju mladi ljudi. I da ne budem skroman, otkriva i moj skriveni talenat za menadžment. Slikarstvo je izuzetno težak put. Nikome ne želim to što sam u životu pregazio.
* U maju u Italiji imate seriju izložbi pod nazivom „Gušenje“. Upozoravate nas da će nam ponestati i vazduha?
- Ukratko: ja se gušim, ti se gušiš, on se guši, mi se gušimo, vi se gušite, oni nas guše!
ARALICA
* Je li pokojni Aralica ikada naučno „atestirao“ svoju teoriju da slikarima terpentin produžava život? - I pušači kažu da duže žive (smeh). To je Araličina dosetka, pošto se terpentin pravi od borovih iglica. A, ko diše u borovoj šumi taj je zdrav. Zašto mu ne bih verovao?
GVARDIOLA KAO HANIBAL
* Francuski selektor Blan tvrdi da njegov tim igra mnogo bolje bez crnaca. Koji recept, kao veliki ljubitelj fudbala, preporučujete našem savezu?
- Morali bismo da promenimo mentalitet i da što duže zadržimo mlade igrače u Srbiji. Nisam siguran da je to moguće, jer ovde ima mnogo prečih stvari za menjanje. To me ne sprečava da sa velikim žarom gledam fudbal. Volim ga zato što je dinamičan i liči na bojeve iz antičkih vremena. Evo, danas mi Gvardiola liči na Hanibala.
ODOSMO U HAJDUKE
* Jeste li se pokajali što ste Pariz zamenili Beogradom, koji se, po mnogima, kulturno provincijalizovao? - Taman posla. Beograd je čudo od grada. Tu imate festivale džeza i filma, koncerte na svakom koraku. On ima veliku želju da bude moćan. Pun je talentovanih ljudi. Jedino mi smeta što se nikako ne spušta na Dunav i Savu, a sve zbog pruge kojom prođe jedan voz za Bukurešta. Bežimo negde u brda kao hajduci.
