|
Albahari: Srbija je ponovo mesto za život
izvor: evn, foto: vn 21.06.2015.
Posle svega, posle ispitivanja sredine koja mi se ponudila kao moguće mesto života, ipak je moj izbor pao na Zemun i na Srbiju. Vratio sam se. Možda ću kraći deo vremena i dalje provoditi na putovanjima, ali to je nešto što se događa svakome ko živi od ovog posla - kaže David Albahari, jedan od vodećih savremenih srpskih pisaca, povodom konačnog povratka u domovinu, posle dve decenije u Kalgariju, u Kanadi.
Novi period života obeležava i novim, kratkim romanom "Životinjsko carstvo" ("Čarobna knjiga"), za koji je nedavno nagrađen "Isidorom Sekulić" i dospeo u najuži izbor za NIN-ovu nagradu.
Razloge za tadašnju i sadašnju odluku, kako kaže, teško je porediti, jer su bili drugačiji:
- Kad smo odlazili polovinom devedesetih, delovalo je da ovo područje zaista nema nikakvu budućnost pred sobom. Imali smo malu decu koju smo želeli da sačuvamo od svega što se ovde događalo, da izbegnu nacionalističke ideje koje su plasirane u društvu. Kada se sve to završilo, dvadesetak godina kasnije, upravo su naša deca poželela da se vrate nazad. Tako da su prvo deca pošla za roditeljima, a na kraju su roditelji pošli za decom. Pomislio sam: "Ako može moj sin da kaže da se dobro oseća ovde, zašto ne bih mogao i ja".
Pa da li je tako i ispalo?
- Zaista se dobro osećam. Taman posla da nije tako! Ne bih bio ovde.
Dešavanja u Srbiji pratili ste preko interneta, tokom povremenih poseta, ali iz "bezbedne daljine". Šta vam se sada, na licu mesta, otkrilo?
- Najviše me iznenadila malodušnost ljudi, nedostatak snage otpora. Srećem ljude koji su najednom izgubili volju i spremnost da se bore za ostvarenje svojih ideja, i koji su prihvatili neku politiku praznih listića. To uopšte ne mogu da razumem. Kako neko pokušava da govori o demokratiji a izbegava slobodnu volju i izbore? Glavno je pravo čoveka da glasa za ono što hoće i želi. Ako ispustite to iz svojih ruku, ispuštate svaku mogućnost da nešto menjate. Najviše me uznemirava što je većina ljudi potpuno nezainteresovana za rešavanje političke sudbine srpskog društva i odbranu svojih principa, čime pušta nekim snagama da deluju mnogo čvršće i neposrednije.
Možda su ljudi ovde umorni od politike, od osećanja da stalno krećemo iz početka?
- Moguće da tu ima istine, ali politika je svugde ista. Sad je u Alberti, gde sam živeo, posle 40 godina vladavine konzervativaca, došla na vlast partija novih demokrata, što je proizvelo neverovatno čuđenje ljudi. Posle apsolutne, totalitarne vladavine konzervativaca, oni su potisnuti, izgubili vlast, ali prvo je moralo nešto da se desi - propalo je tržište nafte i nije bilo više novca koji je vlast mogla da crpi. Jedna tako velika promena u ekonomiji mora da izazove i promene u društvu.
Ali i kod nas se svašta dešava...
- Kod nas se stvari drugačije odvijaju. Možete da imate i najradikalniju ekonomsku promenu, a da uopšte ne utiče na stanje u društvu, da se ništa ne promeni. Kao da ono što se događa u ekonomiji i politici nema efekta na ljude, glasače, i kao da prolazi mimo njih. To je taj osećaj već viđenoga, nečega što se stalno ponavlja, u stilu: "A, videli smo tu priču". To je greška potencijalnih birača, a svako odustajanje od prava na izbor je zapravo davanje glasa onom drugom.
Objasnili ste to i u novom romanu ocenom da nas karakteriše nesposobnost odlučivanja.
- Nespremnost da se uđe u revolucionarne promene i rizike često je uslovljavala istorijat Srbije i srpskog naroda.
Osećate li da nam prošlost preterano utiče na sadašnjost i budućnost?
Osećam da neki zaštitnici ideja o prošlosti žele da promene istorijske vrednosti, istine i činjenice, a to je jako opasno za svako društvo.
Zašto?
Time se dovodi u opasnost svaki pokušaj oslobađanja od grešaka. Zalaganje za prošlost koja može da se menja i prilagođava tekućim dešavanjima i političkim idealima je pogrešno.
Mogu li nekakve rezolucije da nam donesu konačno pomirenje i spokoj?
- Neke od njih je potrebno prihvatiti, iako se tome odupire nešto u nacionalnom biću. Neke se ne mogu prihvatiti, jer stvarno vređaju nacionalno biće. Ali biti tvrdoglav i insistirati na nečemu mimo zahteva koje nameće široka društvena politička zajednica, može da bude i kontraproduktivno i da naše društvo dovede u situaciju da bude označeno kao ono koje nije saglasno sa principima i autoritetom onih sa kojim zapravo želi da deli život. Jesam za poštovanje rezolucija ukoliko one doista ne zadiru u suštinu ljudskog bića.
Nije li teško odrediti tu suštinu?
- Jeste. Ona se uvek meri nekim političkim merilima, balansima i procenama, tako da nikad ne znate koga ćete zadovoljiti a koga ne.
Koji politički vetrovi su vam prijatniji?
- Sve što vuče na političku desnicu po meni je češće negativno, za razliku od onoga što vuče ka nekoj, uslovno rečeno, levici.
Nezavisno od zauzimanja strana, rekli ste da dobar svet mogu da naprave samo dobri ljudi. Znači li to da svet još nema dobrih lidera?
- Verujem da je i dalje tako, inače bih odavno prestao da brinem o ovom svetu. Nisu političari jedini ljudi koji doprinose lošem ugledu sveta u kojem živimo, već tu spadaju i mnogi od nas. Spisak grehova modernog čoveka je prevelik.
Koji je najveći?
Zvuči otrcano, ali mora da se govori o ekološkim aspektima našeg odnosa prema svetu. Najveći smo grešnici mi sami koji ostavljamo potomstvu jedan zagađen svet, na rubu ekološke katastrofe koja preti da dostigne stvarno monstruozne razmere. Ali teško je govoriti protiv tih navodnih grehova jer vas onda proglašavaju za nekoga ko je protivnik napretka, tehnologije. To je isto kao kada se zalažete za očuvanje knjige kao forme. Onda se mladi ljudi, koji su odrasli za kompjuterima, bune i kažu: "Šta vama smeta da knjiga bude u obliku elektronskog izdanja, zašto mora da ima korice?"
U mladosti vam je knjiga bila vrhovni autoritet. Ima li ona danas takav status?
Za mene je knjiga i dalje vrhovni autoritet. Nažalost, stvari su se izmenile i knjiga više ne igra za ljude toliko značajnu ulogu kao nekada. One knjige koje danas postaju važne obično spadaju u domen komercijalnih izdanja koje meni kao piscu starije generacije ne odgovaraju ni kao ideja ni kao proizvod.
Znači, bitka je izgubljena?
- Ne treba gubiti nadu u moć i dostignuće knjige. Imao sam prilike da u mnogim mestima ne samo kod nas u Srbiji nego i u drugim državama vidim veliki broj mladih koji i te kako učestvuju u razgovoru o knjigama, o njihovim uticajima i pokazuju veliku načitanost. Znači, knjiga nije nimalo ugrožena, jedino što je sada prepušteno pojedincu da sam pronađe način kako će odabrati književni autoritet kome će se podvrgnuti.
Svedoci smo da kultura i književnost nisu miljenici vlasti?
- Možda i ne treba da budu. Ljudi nepogrešivo osećaju da kada vlast počinje mnogo da hvali umetnika ili pisca, nešto nije u redu. Po prirodi stvari umetnost mora da bude protivnik sistema, čak i da je sistem najidealniji, mora da bude kritički nastrojena prema društvu. Između vlasti i kulture nikada ne sme da se stavi znak jednakosti.
U čemu čovek nalazi utehu i sreću?
- Teško je reći da li je bilo gde i bilo ko srećan, jer je pitanje sreće individualno. Ponekad biti srećan znači biti na mirnom mestu. Meni je to u Kanadi bilo najvažnije od svega. Niste se plašili policajca, a vojnika niste ni imali prilike da vidite. Jedini čovek koga smo se plašili je bio poreski službenik. Odjednom sam se našao u uređenom društvu. Kasnije otkrijete da ono funkcioniše kao i svako drugo.
Čemu se ovde nadate?
I naše društvo može da bude idealno, samo kada bi ljudi popustili u tumačenju da je svaka želja za primenom svetskih merila uperena protiv nas, što nije tačno. U Srbiji bih na sreću i dalje gledao kao na želju da vladaju mir i spokoj, i nadu da neće biti više sukoba koji su me odveli odavde polovinom devedesetih.
PROTESTI IZ '68.
U novoj knjizi dajete i pozadinu studentskih protesta iz 1968. - Mučilo me je to što je vremenom cela priča o 1968. na Beogradskom univerzitetu dobila drugu dimenziju, i što je prikazivana kao početak borbe za antikomunističko društvo, što u stvari nije bilo tačno. Hteo sam da izrazim glas protivljenja protiv zloupotrebe prošlosti za potrebe neke sadašnje svrhe. Ako je taj bunt bio protiv komunizma ali za drugu vrstu komunizma, zašto to ne reći onda? U komunizmu su mnoge stvari loše, ali mogle su možda da se naprave boljim. Kao što imamo slučaj Kine koja je čudesno uspela da opstane kao najveća kapitalistička i najveća komunistička sila na svetu.
|
