Odlazak Đuze Stojiljkovića: Imao i sreću i samoću

izvor:novosti online, foto: vn                                                                                                                       18.06.2015.

Najbolje je da me ljudi ne pamte uopšte, a ni ono što sam uradio. Zato nije važno ni kako će me ukopati, ne samo mene, nego svakog od nas. Jer, sve je to lažno. Ja sam detinjstvo proveo u Ribarskoj banji. Ona ima divno groblje na kojem su sahranjeni moji deda i baba, pa sam se nosio mišlju da i ja tamo počivam", govorio je Đuza Stojiljković u jednom od svojih poslednjih intervjua, glumac čiji je odlazak rastužio čitavu Srbiju i bivšu Jugoslaviju.

A smatrao je da "o sebi treba ćutati, da o sebi treba govoriti samo sa sobom, da ne treba ko prstom u oko govoriti šta misliš ni o sebi ni o drugome, jer se to vidi i kroz odnos, i kroz ono što ste napravili u životu". Tako se i ponašao prema svemu - sa gospodstvom starinskog kova koje se danas tako retko viđa. Đuza nije pamtio svoje uloge, a na sceni je odigrao više od 130 pozorišnih likova, oko stotinu televizijskih i filmskih junaka, i sva ta njegova zaostavština danas čini onaj najbolji deo istorije ovdašnjeg glumišta.

"Sve predstave u kojima sam igrao i serije koje sam snimao pamtim samo po partnerima, kao da u njima nisam ni bio. I danas se sećam one divote na Dubrovačkim letnjim igrama! Igramo Krležinog `Areteja` na tvrđavi Bokar! Režija: Žorž Paro! Napravio je dve podele, kao dve predstave: jedna glumačka podela počne `Areteja` iz jednog prostora tvrđave, pa posle prve scene, kad se premesti u drugi prostor, u onom prvom prostoru počne predstava sa drugom podelom i drugom publikom. Tako nešto niko nikada nije uradio u pozorištu! Relja Bašić i ja igrali smo istu ulogu. Dođe on jednog dana do mene i kaže mi: `Slušaj, davi me lektorka. Poslala me kod tebe da me naučiš, kaže, pogrešno govorim.` Ja iz Kruševca, a on iz Zagreba! Relja je zanosio na zagrebački, a u `Areteju` nije bilo lokalizama, pa se desilo da ja bolje govorim od njega!".

Đuza je dobro pamtio i publiku:

"I sada se nasmejem kad se setim kada su Bata Stojković i Milutin Butković u Podrumu Ateljea igrali neku predstavu koja ima duge monologe, a neki čovek u prvom redu neprestano je pucketao hemijskom olovkom - otvarao je i zatvarao, očigledno ne primećujući šta radi. Bata mu priđe nasred svog monologa, uzme mu olovku iz ruke i stavi u svoj džep. Sutradan, taj čovek je došao, izvinio se, i doneo Bati trideset olovaka".

Iako nije želeo da pamti šta je i koliko uradio, Đuza je ipak smatrao da je imao mnogo sreće u profesiji:

"Sreća me je uvek pratila. Ne znam kako. A sreća je važna u svakom poslu, bez sreće se ništa ne može. Ja to kažem i mlađima: imaš i smisao i talenat i znanje, ali nećeš uspeti ako nemaš sreće. Šta je sreća: s kim igraš, ko režira, i u kom trenutku u tvom životu. Kad se sve te sitnice sklope, ti imaš sreće. Eto, to je to", govorio je velikan koji je i u devetoj deceniji, gotovo do poslednjeg daha, putovao po festivalima, sarađivao s mladim rediteljima iz regiona, i igrao na scenama bivše Jugoslavije u predstavama koje su dobijale najveća priznanja - "Šuma blista", "Otac na službenom putu", "Elijahova stolica", "Gospoda Glembajevi", "Odisej"...

Poslednju ulogu snimio je prošlog leta - u filmu "Bez stepenika" Marka Novakovića igrao je čoveka bolesnog od Alchajmerove bolesti.

KOMEMORACIJA

 Komemoracija povodom smrti velikana srpskog glumišta Vlastimira Đuze Stojiljkovića biće održana u ponedeljak, 22. juna u 12 sati, na sceni "Mira Trailović" Ateljea 212. Ova kuća bila je decenijama Stojiljkovićeva matična scena, na kojoj je ostvario najveći broj uloga.

LjUBAV I PRIJATELjSTVO

"Kada sam sebe upitam: šta ti znači Beograd, dođem do toga da je odgovor - ništa. Kada ne radim, prošetam malo, popijem negde kafu. Nemam dece. Ona mogu da naprave velike probleme, ali ipak daju i povoda da možeš da brineš. Produžetak vrste, šta ja znam. Mislim da je najteže, bar meni, biti sam. To je užas jedan. Kada mi je umrla žena Olgica Stanisavljević, preselio sam se u stan preko puta našeg, jer u njega više nisam mogao da uđem. Prva tri meseca posle njene smrti proveo sam kod oca i majke u Kruševcu. Olgica i ja bili smo zajedno još iz gimnazije. Ne postoji prva, druga ili treća ljubav, postoji jedna koja se pretvara u veliko prijateljstvo. Inače, ako toga nema, to i nije bila ljubav", govorio je Đuza, koji je kasnije ušao u drugi brak - venčao se s Dušankom, s kojom je živeo više od 20 godina, i koja je do kraja bila uz njega.

I ONDA TE NEMA

Đuza je pratio reprize kultnih serijala u kojima je igrao, ali, kako je izjavljivao, nerado je gledao scene s kolegama koji su umrli.

"Dok sam se brijao, čuo sam sa televizije Paju i Čkalju u `Kamiondžijama`, i pomislio sam kako se, eto, čovek trudi, napravi nešto, i onda ga nema. Reprizirali su `Pozorište u kući` bar dvadeset puta, ali tu seriju ne mogu da gledam, jer smo samo Ljiljana Lašić i ja živi, svi ostali su pomrli".

DANICA MAKSIMOVIĆ, GLUMICA: DEČAK

- Godinama sam sarađivala s Đuzom, i osećam kao privilegiju što sam s njim igrala u njegovoj poslednjoj predstavi u Atelju, u "Ocu na službenom putu", u kome je igrao dečaka. I jeste u duši bio čist kao dečak, zato smo ga svi mnogo voleli, zato sam ga obožavala. Za mene je privilegija i to što sam kao predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije 2001. javila Đuzi da je dobio "Dobričin prsten". Bilo je mnogo toga što smo u umetnosti, u ljudskosti i u životu mogli da učimo od velikana kao što je on. Đuza je u pozorište već na prvu čitajuću probu dolazio s naučenim tekstom, i svojim šarmom i harizmom umeo je da očara ne samo publiku, nego i nas.

NEBOJŠA BRADIĆ, REDITELj: POSVEĆENOST

- Odlazak Đuze Stojiljkovića doživljavam lično - kao gubitak prijatelja, i profesionalno, kao gubitak dragocenog glumca s kojim sam sarađivao kao reditelj i upravnik na scenama u Beogradu i Kruševcu. Njegova posvećenost i profesionalnost u poslu bila je uzorna, a svojim komentarima umeo je da pomogne mlađim kolegama, da pohvali, da podrži. Đuza je poslednjih godina često govorio da je umoran, i da je gluma za mlade ljude. Ali, uvek je nalazio inspiraciju da ide dalje, iznova je pronalazio uzbuđenje u svom poslu, i izazov, koji je karakterističan za mladost. Nadam se da se posle svog dugog puta u pozorištu najzad odmorio.

novosti.rs