|
Subotica – Po Subotici se ponovo pojavljuje Gustav. Gotovo četiri decenije nakon što je snimljena poslednja epizoda, prepoznatljiva fizionomija ćelave glave i robusnog nosa stoji na autobuskoj stanici, šeta božićnim vašarom, čak zaviruje i u kontejnere. Razmileo se po gradu, kao da hoće da kaže da je tu među nama.
Svakako da je to jedinstvena najava nove pozorišne premijere u pozorištu „Kostolanji Deže” pod nazivom „Gustav je kriv za sve” u režiji Kokana Mladenovića zakazane za 21. decembar u 19.30 časova.
Čuveni mađarski crtani film stvaran od 1961. do 1982. godine bio je poznat na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, kaže reditelj Mladenović, i taj zanimljiv lik, običnog čoveka u smešnim, komplikovanim, apsurdnim situacijama, još tada je zadobio njegove simpatije. Ipak, u ovoj predstavi to više nije onaj smeteni simpatični lik.
„Mi smo izmislili petnaestak novih epizoda Gustava, mi smo napravili Gustava koji se 50 godina nakon što je izmišljen nalazi u novim okolnostima, u postideološkom društvu, u kome se ne snalazi, i kome doprinosi svojim nečinjenjem. Taj Gustav živi u svom malom svetu, i kada ima želje, one su uglavnom malograđanske i u vezi sa ličnom koristi, ličnom udobnosti, sa nečim što samo njemu može da napravi boljitak. Za razliku od onog Gustava i onog vremena, sadašnji Gustav, kao i svi mi uostalom, nema nikakvo osećanje kolektivnog dobra i kolektivne svesti. Opšti boljitak je proglašen nekim ružnim zaostatkom iz vremena socijalizma, kao i to da je lična sreća neodvojiva od kolektivne sreće, da lični uspeh ne može da se meri neuspehom drugih već treba da bude deo kolektivnog progresa i uspeha. Postali smo neki sebični ljudi koji kada žele, žele da imaju samo za sebe, i da njima bude dobro. To nas je pretvorilo u Gustave koji su tako kompatibilni sa ovom predstavom i sa našim današnjim vremenom”h, kaže reditelj Kokan Mladenović u razgovoru za „Politiku”.
Vremena su se promenila do te mere, da je Gustav, kao suštinski malograđanin postao ličnost koja se pažljivo čuva da ne donese nikakve odluke, siguran glas svih režima i svih partija, nastavlja reditelj.
„Osnovna teza predstave je upravo to da je Gustav saučesnik u zločinu koji je izvršen nad njegovim životom. On pristaje da radi za manju, pa onda za još manju, pa onda za ponižavajuću platu. Njegov kukavičluk, njegova nespremnost da preuzme odgovornost za svoj život ga čini, paradoksalno, saučesnikom, u zločinu koji je izvršen nad njegovim životom. Nisu drugi krivi Gustavu što mu je tako kako jeste, Gustav je ako ništa drugo dobrano pomogao da mu unište život.”
Može li se sva krivica svaliti na tog imaginarnog Gustava kao etalona svih oportunista, kolika je odgovornost pojedinca, samo su neka pitanja koja pokreće ovo viđenje junaka crtanog filma.
„Svi mi znamo bar po jednu aktuelnu nepravdu, po jedno nešto što smo prećutali da bismo zadržali sopstvenu udobnost i privilegiju, i to nas čini Gustavima. I onda se jako iznenadimo i smatramo herojima normalne ljude poput uzbunjivača Aleksandra Obradovića koji su samo rešili da imaju neki prag sopstvenog dostojanstva, ili da reaguju na nepravdu na koju se mora reagovati. Svako od nas je direktno odgovoran za sopstveni život. Ne postoji limit hrabrosti niti osećanja slobode. Neki ljudi vam čestitaju na hrabrosti, a oni ne čestitaju vama, nego ponižavaju sebe. Ko njima zabranjuje da budu hrabri? Ko bilo kome može da zabrani da bude pravdoljubiv, čestit, da reaguje na nepravdu, da učestvuje u kreiranju boljeg sveta? Mi smo se iz raznih interesa povukli u svoju ljušturu malograđanina, i mislimo da će neko drugi promeniti svet za nas. Neće, jer dok svako od nas ne preuzme odgovornost za sopstveni život biće tako kako jeste. Svi se osećamo loše, svi smo poniženi, svi znamo da su socijalne nepravde i razlike nepodnošljivo velike, da ne postoji sloboda govora, i uglavnom ne radimo ništa da to promenimo i u tom smislu smo svi mi Gustavi, i u tom smislu snosimo ličnu odgovornost za to kako jeste”, naglašava Mladenović.
Asistent reditelja je Žofija Serda, dramaturg Kornelija Goli, muziku je komponovao Arpad Serda, scenograf je Marija Kalabić, kostimograf Marina Sremac, dok je maske uradio Nenad Gajić.
Sitni i ksenofobični
Reakcije javnosti na pojavljivanje Gustava po gradu, kao deo kampanje za najavu predstave pokazuje i kakvo smo društvo postali, konstatuje Kokan Mladenović.
„Kroz komentare ispod fotografija možete da pročitate, opšte stanje nacije, do koje mere smo postali sitni, ksenofobični i do koje mere sve što je drugačije i različito, a pojavi se u našem svetu izaziva podozrenje i agresiju, a ne znatiželju i nešto što je pozitivna novina.”
Ko sabotira "Djecu Kozare" i "Žutu kuću"?: Filmski centar Srbije treći put nije podržao film o stradanju srpskog naroda u NDH
Egzit na vrhu liste najvećih muzičkih festivala
Marković: Ljudi su postali užasne kreature
Gran-pri 25. FAF-a ostvarenju „Moj jutarnji smeh“
Očaj je moj glavni trik
Sto godina Ulusa
Iz Austrije u Beograd stiglo 30 hiljada knjiga
FAF u znaku Petrića, Makavejeva, Mihića, Petrovića, Golubovića
Premijera "Dnevnika Diane Budisavljević"
Umetnost je im
ala moć u vreme kad je Pikaso naslikao „Gerniku”
Novica Antić na čelu "Ateljea 212": Želim da vratim dobru atmosferu u teatar
Sadašnje generacije su deo eksperimenta
Zbog baštine znamo ko smo: Promocija Srbije u Unesku uz koncert Emira Kusturice i "No smoking orkestra"
Spremite se za 35. Beogradski džez festival
|
