U utorak je u parku „Petar Kočić“ po prvi put upaljeno 12 hiljada sveća, koje su mnogobrojne prisutne Banjalučane podsetile na smrt 12 beba, nevino stradalih 1992. godine zbog nedostatka kiseonika na Odeljenju za intenzivnu negu banjalučkog porodilišta.
Ideja da se na ovakav način obeleži 20. godišnjica nezapamćene tragedije, koja je veliki beleg na duši svih građana Srpske, došla je od vršnjaka stradalih beba, okupljenih u Omladinskoj organizaciji „Agora“. U svemu su im svesrdno pomogli članovi Udruženja „Dvanaest beba“.
Željka Tubić, sekretar ovog Udruženja i jedna od 12 majki čije je dete umrlo u maju 1992. godine, zbog nedostatka kiseonika za inkubatore, kaže, za „Novosti“, da su nesrećne majke bile veoma dirnute kad su im se obratili mladi iz „Agore“.
- Odmah smo podržale njihovu inicijativu. Smatramo da je veoma potresno, ali i veliki podstrek što vršnjaci naše nastradale dece žele da očuvaju sećanje na njih - kaže Željka.
S druge strane, Goran Bursać, član „Agore“, kaže, za „Novosti“, da su o ovoj ideji prvi put razgovarali pre tri meseca.
- U nekom našem razgovoru shvatili smo da se ovoj tragediji ne pridaje pažnja kakvu bi trebalo da ima u javnosti. Odlučili smo da razdrmamo građane - priča Goran, dodajući da je ovaj tragični događaj veoma uticao na čitavu Republiku Srpsku i njen nastanak.
- Smrt beba u banjalučkoj bolnici je jedan od najvećih, ako ne i najveći i najvažniji istorijski događaj u Srpskoj. On je pokrenuo narod u RS da se bori za svoje živote i za Republiku Srpsku. Zato smrt 12 beba u Banjaluci mora imati najvažnije moguće mesto u našem društvu. To se nikada ne sme zaboraviti - poručio je Goran.
Na obeležavanju ovog događaja u Banjaluci pročitano je i otvoreno pismo Savetu bezbednosti UN, zbog čijih se odluka i desila banjalučka tragedija 1992. godine. Nesrećni događaj koji je u crno zavio sve u Republici Srpskoj započela je 22. maja i trajala do 19. juna 1992. Usled nedostatka kiseonika umrlo je 12 beba. Srpska je plakala, vapila za pomoć. Tražila kiseonik. Boce sa kiseonikom bile su spremne u Batajnici u Srbiji, ali Savet bezbednosti UN, na čijem čelu je tada bio Butros Gali, nije dopuštao nikakve međuregionalne letove. Tih dana smrt se nadvila nad Banjalukom. Plač roditelja, rodbine, prijatelja bio je uzaludan. Svetski moćnici su okrenuli glavu.
Kad su shvatili da će dalje čekanje na kiseonik odneti još desetine života u banjalučkoj bolnici, Vojska RS krenula je u akciju - „Koridor života“.
Za samo mesec dana, ekspresno, preko Semberije, Banjaluka je spojena sa Srbijom. Smrt nevinih beba bio je okidač za sve borce koji su tada bezuslovno žrtvovali svoje živote da bi spojili Zapadnu Krajinu sa Srbijom. Ova vojna akcija se i danas izučava na visokim stranim vojnim školama, jer je tada uz minimalne žrtve oslobođen veliki prostor, bez zločina prema civilima ili zarobljenim vojnicima.
Nažalost, akcija je stigla kasno za 12 novorođenčadi. Doktor Miloš Bajić, tadašnji načelnik banjalučke Pedijatrije, kaže da, prema Ženevskoj konvenciji, niko nema pravo da dovede u pitanje zdravlje civilnog stanovništva i da je onaj ko je naredio da se nebo za avion sa kiseonikom zatvori, direktno osudio bebe na smrt.
On je podsetio da su iz bolnice tada putem medija uputili apel građanima koji poseduju boce kiseonika da ih dostave na Pedijatriju.
- I zaista se javio veliki broj građana, uglavnom automehaničara, varioca i ljudi sličnih zanimanja. Taj kiseonik je tehnički potpuno različit od onog koji se koristi za inkubatore u kojem su bile bebe. Ali, naše tehničke službe uspele su da ga dovedu u određen stepen upotrebljivosti koji se koristi i pušta kroz cevi inkubatora - rekao je Bajić.
GALIJEVO “NE“
Doktor Dragan Danelišin, autor knjige „Ko njih pita“, u kojoj su opisani ovi događaji iz 1992. godine kaže da je svojim bezobzirnim postupkom u istoriju ušao Butros Gali, tadašnji generalni sekretar UN, rekavši „ne“ životu.
SEDAM MAJKI I DANAS ZAJEDNO
Dvadeset godina nakon tragedije, sedam majki čije su bebe nastradale tih kobnih dana, uspele su da održe kontakt. Danas se druže i zajedno pokušavaju da ostanu jake. Bol dele međusobno. Sećaju se tragedije i mole da se nikome ništa slično ne desi. Ostale majke koje su tada izgubile svoje bebe rasute su po svetu. Prvi put su se četiri majke upoznale u Banjaluci kad je otkriven spomenik za njihove nastradale bebe. Od tada još tri majke su se javile i sada ovih sedam heriona pomažu jedna drugoj da prebrode teške dane kad zamirišu maj i jun, a sećanja navru.
