|
O životu, nagradama, ulogama, kolegama, sistemu vrednosti. Sve se prodaje, u životu kao i u rijalitiju . Površnost je zavladala i u iskazivanju osećanja
Uloga Gospođe Frole u Pirandelovom komadu "Tako je ako vam se tako čini" (režija Jagoš Marković) donela je Jelisaveti Sablić godišnje priznanje Jugoslovenskog dramskog, kao i nagradu iz Fonda "Branka i Mlađa Veselinović". Jedna uloga, a dva povoda za radost, u bogatoj i najvišim priznanjima ovenčanoj karijeri naše poznate glumice. S posebnim zadovoljstvom i poštovanjem primila ga je iz ruku starije koleginice, koja je poslednja živa iz plejade osnivača JDP i uskoro se bliži stotoj godini…c
- Dobila sam gotovo sve nagrade, ali je zanimljivo da je ovo prvo priznanje jedne teatarske kuće, i to u godini velikog jubileja, sedam decenija postojanja. - A Branku je kao glumicu obožavala moja majka, zavolela sam je i ja još od tinejdžerskog doba.
U glumačkoj branši ona je jedinstven primer po svom izuzetnom humanitarnom radu, od rane mladosti do naših dana?
- I to kakav humanitarac! Na Festivalu dokumentarnog filma učestvovalo je i ostvarenje dr Nade Vasić, pulmologa, o tuberkulozi koja je harala našom zemljom posle Drugog svetskog rata. Svaki drugi lekar bio je zaražen... U istom filmu, u nekoliko navrata od 1946.godine, pojavljuje se Branka u posetama starima i deci. Veoma je dirljivo kad u celoj toj "umreženosti" požrtvovanih ljudi, vidiš veliku glumicu kako obilazi i zabavlja najmlađe. Ljudi su humanost u ono vreme prirodno posedovali i s njom živeli.
Zato nagrada iz njenog fonda za vas ime posebnu vrednost?
- Ona nosi ime te božanstvene žene koja je celog života pozitivna, nasmejana, koja je kolegama uvek čestitala posle premijere, donosila poklončiće. Nesebično je osnovala i Fond, darivala novac da se svake godine nagrađuju najbolje uloge na sceni JDP. I to bez ikakvog interesa. Mogla je i ona da uživa, sa tri bedinerke i džakuzijem... Umesto toga, ostavila je novac za priznanja kolegama. Meni je velika čast što sam dobila ovu nagradu, i to posle Nebojše Glogovca.
Pratimo ga, iz epizode u epizodu, u "Nemanjićima". Još je nestvarno da više nije među nama?
- Gledala sam jednu scenu Glogovca i Dragana Mićanovića. To je bilo svetski. Dva velikana u istom kadru. Divno, kao da posmatraš savršenog, engleskog Šekspira. Ali veliki je problem u selekciji. Ne možeš posle toga da ubaciš nekog petorazrednog u kadar. Inače, njih dvojica su partneri od ranih dana. Bili su mladi glumci u predstavi "Tamna je noć" Ace Popovića i već se videlo kakvi će biti. Egon Savin je napravio sjajnu podelu, od pet uloga nijedna nije dodeljena "sumnjivom" glumcu.
U međuvremenu, kažete da su se stvari promenile?
- Sad ne može "ovaj" ili "onaj", jer nije član pozorišta. Za njih su potrebne pare, dok su na plati mnogi koji ne zaslužuju to mesto. Uvale se po podobnosti ili nepotizmu, dobiju angažmane kao "obavezne obaveze", ti meni - ja tebi, pa za talente ne ostane mesta. Kad dođe netalentovan, s njim dobar reditelj ne može ništa, a netalentovanom reditelju je svejedno.
U vreme kada ste vi počinjali postojala je neprikosnovena selekcija?
- Mira Trailović je grebala, čupala, čekala, plaćala, otkupljivala glumce. To je bio menadžer! I to je davalo rezultate. Loša selekcija je stvar "komandne odgovornosti".
Nedavno je digitalizovan kultni film "Maratonci trče počasni krug" za koji ste dobili Zlatnu arenu u Puli?
- Veoma me je obradovalo što se na ovaj način spasavaju filmovi, mada su neki toliko uništeni da im nema spasa. Nažalost, od cele ekipe smo samo Dik (Bogdan Diklić) i ja živi. Već od scenarija videlo se da će biti nešto veliko. A glumci, sve velikan do velikana. S Mijom Aleksićem sam igrala i u mojoj prvoj predstavi na sceni Ateljea 212, u vodvilju Fejdoa "Mačka u džaku". Inače, od početa sam imala ateljeovsku nadmenost, superiornost i bezobrazluk. Sećam se predstave "Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera", u kojoj sam igrala sa Mikijem Manojlovićem. Kada je Mira Trailović došla na kontrolnu probu, padala je pod sto od smeha. Imala je osećaj za glumce i za njihove različite boje. Novu stranicu u kući ispisao je Branko Pleša, moj možda najomiljeniji glumac. Igrao je i režirao "Razvojni put Bore Šnajdera". Važio je za serioznog glumca, a u ovoj predstavi je igrao lakrdijaški. Bilo je potpuno ludilo.
Izdvajate li i među glumicama posebno omiljene?
- Volela sam sve iz Ateljea, Miru Banjac, Ružu Sokić. Sa dobrima možeš sve da uradiš, sa lošima je teško. Volela sam kao partnere i Taška Načića, Buleta (Butkovića), pa Gutu Dobričanina, Gagu Nikolića. S njima si mogao da voziš, da improvizuješ na najlepši način. Iako sam s Gagom bila na klasi, ja sam nekako više pripadala starijoj, a on mlađoj generaciji. Bili smo zajedno i u "Kosi". Gaga Berger, ja trudna Dženi. Velika predstava, prelomna za Atelje. Ipak, ja nisam volela da se mešam s tim "plemenom", gužvom. Oni bahati, ja prestroga. Ipak, ta strogost mi je dobrodošla u životu, disciplina i samodisciplina.
Izjavili ste da javno ne treba pokazivati osećanja?
- Vrlo je neuhvatljivo šta znači pokazivati ih... Nisam umela da ih izražavam ni u najintimnijim, ljubavnim odnosima. Moralo je više da se naslućuje. Ponekad je i nepristojno drugog opterećivati svojim trenutnim (ne)raspoloženjem, naravno, za to postoje prijatelji. Živimo u vreme sveopšte površnosti, pa i u iskazivanju osećanja. Počelo je da se sve prodaje, u životu kao i u rijalitiju. Onda javno mnjenje, žutilo u kojem živimo, dalje provocira i traži: "Pokaži još". Ti jadnici pričaju kako im je baba bila kurva, majka silovana... Više nemaju šta da prodaju, ali oni traže još! To je poniženje ljudskog roda...
Kada je sistem vrednosti počeo ovako dramatično da se urušava?
- Sećam se da sam sredinom devedesetih išla da kao glumica gostujem među studentima na jednom fakultetu, a prodekan je saopštio da će tog dana biti nagrađeni pobednici u pikadu. Znala sam da je pad počeo. Neke lične, nevažne momente zapamtite kao munje koje najavljuju nevreme, prve simptome bolesti. Od tada smo počeli da se survavamo. Sećam se života u socijalizmu, kada su se ljudi cenili po vrednostima. Pa i nama deci među sobom, važno je bilo ko je u kojoj sekciji, ko zna ili uči neki strani jezik.
Kako vi živite danas?
- Opuštena sam, živim jedan lep period. Od kada sam ostarila, više uživam u poslu, sigurna sam u sebe, nisam više ni na kakvim "proverama". Mada, gluma uvek podrazumeva sumnju. Ne idem ispod svog nivoa. Mogu da budem dobra, bolja, najbolja. Imam tri predstave u JDP ("Unosno mesto", "Uobraženog bolesnika", "Tako je ako vam se tako čini") i jednu putujuću. Malo snimam, ali se zbog toga nimalo ne sekiram. Dok sam živa i zdrava, biće svega. Volim prirodu, sina, snahu, unuka. Šetam s prijateljicama po pet kilometara uz reku. Sve su to divni pokloni života...
MINISTARKU MI NISU PONUDILI
Igrali ste u Nušićevoj "Ožalošćenoj porodici", "Sumnjivom licu", "Narodnom poslaniku". Rasna ste komičarka, a nikad niste bili Živka ministarka?
- Niko mi je nije ni ponudio. Ali odigrala sam je i u "Boljem životu", "Srećnim ljudima" i mnogim drugim ostvarenjima. Jer, to je uloga mentaliteta. Uostalom, igrala sam i u seriji "Drugarica ministarka", u režiji Stanka Crnobrnje.
BORA SE NAKITIO ZBOG ANEGDOTE
- Uopše nisam bila u svađi sa Borom Todorovićem, kako se negde pojavilo. Jedno vreme smo bili i veoma bliski drugari, nismo se razdvajali ni na moru, u Cavtatu... Mislim da je neko napravio intrigu u kafiću "Talija", gde su se smišljali vicevi. A povod je bila emisija u kojoj sam gostovala. On je nije ni gledao, već mu je neko namerno "dosolio" anagdotu koju sam ispričala sa snimanja filma "Maratonci trče počasni krug". Naljutio se jer je čuo kako sam rekla da je bio go u sakou i ljutio se zbog dnevnica. Na jednoj pozorišnoj premijeri me je napao što sam pominjala te dnevnice. Nismo se više družili, sticajem okolnosti. Bora je ostao Bora...
OLIVERA
- Gotovo je neverovatno da Olivera Marković nije dobila nijednu Sterijinu nagradu, a imaju je neke šuše za koje je važilo "zapamtite ovo ime jer ga nikad više nećete čuti". Ali sve je to nebitno. Nagrada je i što je onako divno igrala, gotovo do samog kraja...
novosti.rs
Marković: Postoji oružje, a ljudi se plaše crteža
Dušan Kovačević : Novi rat bi nas dokrajčio, mir je potreban kao lek
Gradi se rokenrol muzej, Bili Ajdol dolazi na Gitarijadu
Srbija na persijskom
U vodiču za filmove koje morate videti pre smrti i 15 jugoslovenskih ostvarenja
Beogradski „Bir fest“ od 15. do 19. avgusta
Jubilarna "Noć muzeja"
Preminuo Boki Milošević
Srpski dokumentarci u fokusu festivala u Nionu
|
