|
Slikar i akademik koji je ostavio neizbrisiv trag na našoj i evropskoj umetničkoj sceni, napustio ovaj svet na veliki petak u 93. godini. Sigurno mu je najteže padalo to što više nije mogao da slika - kaže njegova Meri sa kojom je proveo poslednje godine
Zamisli šljivu u cvatu! Poludim kad je vidim. To je čudo. Kad se drvo probudi, kad krene erupcija cvetova i grančica, pa sve više, jednostavno ne znaš šta da radiš s njim! Prosto ti krivo što je tako lepo.
Tako je o čarima ovozemaljskim, o onim običnim stvarima koje život znače, pričao u jednom od svojih mnogobrojnih razgovora ljudeskara tananih osećanja, slikar i akademik Petar Omčikus (93).
Priroda i čovek bili su u srži njegovog stvaranja. Slikar koji je verovao da će se malo ljudsko biće vazda vozdignuti iz svakog iskušenja koje ga čeka, kroz koja je i sam stalno prolazio, otišao je na Veliki petak, samo onako kako to sudbina može da zamesi.
- Namučio se u poslednje vreme. Snaga ga je bila napustila, ali ga je jako srce držalo među nama. Sigurno mu je najteže bilo to što više nije mogao da slika - kaže njegova Meri, sentimentalni pratilac s kojom je proveo poslednje godine života.
Sredinom 2015, već u poodmakloj dobi, Omčkus je u Parizu doživeo moždani udar od koga se nikada više nije u potpunosti oporavio. Veliki borac, uspeo je da poživi još nekoliko godina, a tom prilikom vratio se iz Pariza da poslednje dane, uz svoju Meri, provede u Zemunu, na obali Dunava. Nasukani morski vuk, gledao je kroz prozor svog malog, ali ukusno uređenog stana, mreškanje reke, dok su ga okolo, sa belih zidova, na proteklo vreme podsećale njegove slike, poput one s vrevom koncertne dvorane, uz zvuke Vivaldija.
Petar Omčikus je rođen u porodici železničkog službenika, oca takođe Petra, i majke Dušanke, 1926. na Sušaku kod Rijeke. Već kao dečak je pokazao veliki talenat. S porodicom se u Beograd seli 1937, učestvuje krajem rata u oslobađanju Istre, a 1945. upisuje Likovnu akademiju u klasi profesora Ivana Tabakovića.
Već sledeće godine napušta akademiju i počinje da krči samostalni umetnički put, raskrstivši s dogmom socijalističkog realizma. Bio je, uz šestoro svojih prijatelja, jedan od osnivača Zadarske grupe, zajedno sa Kosom Bokšan, s kojom će biti u braku sve do njene smrti 2009. godine.
Sa Kosom se 1952. otisnuo u Pariz, grad u kome, kako je rekao, "niko nikome ne smeta". Istovremeno, nastavio je da povremeno boravi u Beogradu i Veloj Luci. U njegovom pariskom ateljeu u Žantijiu uvek je bilo živo. Stalni fon radija s klasičnom muzikom upotpunjavale su česte posete mnogobrojnih prijatelja poput pijanistkinje Lidije Bizjak, novinara Luja Dalmasa ili slikara Milije Belića, namernika, poznanika... Kod Petra i Kose, za dugačkim trpezarijskim stolom od grubo tesanog drveta, uvek je moglo da se prozbori o umetnosti i politici.
Ogorčen na američku politku spržene zemlje, nikada nije mogao da oprosti rušilačke operacije nad srpskim narodom tim nemilosrdnim krojačima nove nehumane stvarnosti i crtačima mapa krvavih granica, na čelu s Madlen Olbrajt "i njenim drugarima koji na svojim izobličenim licima nose čitavu ljudsku tragediju". Posvetio im je seriju svojih radova.
A dekor za nikad završeni razgovor - platna u nastajanju. Svuda naokolo, ježevi u klupku, haube u frizerskom salonu, šljive u cvatu, telo pod tušem, navijači, moler na zadatku, sveže ribe u kašetama koje se praćakaju na slici. Sa njegovih platna, koja su izložena na blizu 60 samostalnih i više od 130 grupnih postavki, čuje se duvanje vetra, a vazduh miriše na more i salamuru.
Ovaj pariski atelje, nalik na izduženu gradsku barku, sa noćnim paukovima koji su se na razapetim mrežama slobodno njihali u svojim uglovima, tromim mačkama koje lagano vare popodne i cvrkutom jutarnjih ptica čija bi muzika uvek nalazila put do grede iznad kamina, Petar i Kosa su sami podigli svojim rukama, u degolovskom Parizu, u vreme kada su oko njih nestajale radničke kućice i na njihovom mestu se odmotavala modernistička traka perifernog auto-puta.
Razgovarali smo jednom, mnogo godina kasnije, pod hladom drveta u dvorištu ovog ateljea o poreklu prezimena Omčikus, mezeteći, uz provansalsko vino, mediteransku sitnuriju, papaline i maslinke.
- Neki moj pozamašni predak je stalno nešto žvakuljio i kusao. Malo, malo, pa mu se omakne kus. Pa ga otud prozvaše Omčikus - prevalio je preko zalogaja uvek beskrajno zanimljiv i originalni sagovornik.
Od stene izvajan, Petar Omčikus je po dolasku u Pariz zarađivao kao model za spomenike oslobodiocima ili u crtačkoj školi, pošteno molerisao stanove i čekao svoju priliku. Istovremeno je brusio stil, od enformela do apstraktnog predela i nove figuracije koji su postali njegov suštinski izraz.
Bio je stvaralac izuzetne slikarske siline, gestualne kolorističke figuracije u kojoj je figura samo u naznakama, pa opet tako verno dočarana, ali ovoga puta sa svojom dodatnom dimenzijom u pokretu, svom u snazi. Robusno i ekspresivno, ali ipak nežno, reljefom boje slikao je hlebove, kupače i prijatelje. Prema sopstvenom priznanju, oduvek su ga privlačili dalmatinski kamen, more, pejzaž i ljudi. Umetnik koji je Mediteran selio na savski nasip i obale Sene, u svojim razgovorima za "Novosti" izjavljivao je da želi da ljudi na njegovim slikama vide da se život okreće oko jednostavnih stvari.
Voleo je Srbiju. Govorio je da je Kosovo srpska zemlja jer se tamo nalaze mnoga najvažnija dela srpske srednjovekovne umetnosti. Isticao da imamo izvanrednu zemlju, fantastičan krajolik i divne ljude.
- Pametan smo narod, ali možda ne i toliko pametni da uvek vidimo to što imamo - umeo je da podseti.
Među onim što imamo je i ta šljiva sa njegove slike koja cveta, nekako, baš sad, u ovo vreme.
VLADAN VUKOSAVLjEVIĆ: ODLAZAK EPOHE
Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević povodom smrti akademika Petra Omčikusa uputio je telegram saučešća u kome izražava duboko saučešće porodici, prijateljima i mnogim poštovaocima akademika Petra Omčikusa i njegovog raskošnog slikarskog opusa.
"Petar Omčikus bio je slikar jedne slike - slike života, životnih situacija. Očaran ljudskim licem i večno inspirisan dušom čoveka, portretom se bavio od detinjstva. Veliki deo svog rada posvetio tom bogatstvu - licu koje u sebi krije još stotine lica.
More je bilo prvo što je ugledao u životu, tu sliku nikada nije mogao izbrisati iz sebe. Uz portret, more je bilo njegova večna tema.
Ostaće upamćen i kao jedan od osnivača Zadarske grupe, koja se izborila za umetnost bez ideološkog diktata.
Slikao je do duboke starosti, jer mu je slikanje bilo osnovni izraz životne snage. Velika epoha odlazi s njim."
MILOŠ ŠOBAJIĆ: KAO ODISEJ
Bio je već u dubokoj starosti, a slikao je pun entuzijazma, mladalačkog žara, brzometne ekzekucije, lagane, lepršave, ujedno snažne. Slikao je kao petnaestogodišnji dečak. Uvek me je zapanjivala ta ogromna razlika između njegovih godina i onoga što sam video na slici. Njegove slike su uvek delovale veoma sveže, kao da su napravljene u jednom dahu, iz duše. A to je i bila istina. Tako ih je pravio. Oduševljavao me je. Bio je snažni, razvijeni, moćni čovek, izvanredan model za monumentalne skulpture. Njegova šaka je bila kao dve šake običnog čoveka. A iz nje su izlazile najtananije forme. Ličio mi je na Odiseja koji luta po Sredozemlju, onom Sredozemlju koje je svugde nalazio.
NIKOLA KUSOVAC: SLIKAO SUŠTINU
Pripadao je dragocenoj generaciji za nas koja se 1948. godine, pod uticajem Tabakovića, otisnula u stvaralačke avanture. Išli su za svojom unutrašnjom snagom. Formirao se red ljudi koji su mislili svojom glavom. Među njima je bio i Petar Omčikus. Veoma je zanimljivo da su išli u parovima - Mića Popović i Vera Božičković, Petar s Kosom, Bata Mihailović s njegovom Ljubinkom. Bila je to divna priča. To što su slikali bilo je sočno, pikturalno slikarstvo, posvećeno isključivo slici. Slikali su samu suštinu. Kapital koji su tada stekli, bilo je ono što ih je vodilo i odredilo kroz ceo život: raditi čistu sliku.
VLADIMIR VELIČKOVIĆ: PRAVI SLIKAR Bio je blag i drag. Užasno talentovan. Preterano talentovan. Bio je slikar, onaj pravi. Pripadao je posleratnoj generaciji koja je, tek što je ostavila rat za sobom, krenula hrabro da raskrsti sa socijalističkim realizmom i pokuša da pronađe sebe. Srbinović, Ćelić, Bata Mihailović, Protić, Ksenija Divjak. Da ih ne nabrajam sve. A ja sam se kao petnaestogodišnjak "muvao" po njihovim ateljeima, hvatao u letu svaku njihovu opasku. Hrabrili su me. Bili su mi moja prva, dragocena "akademija". Do one prave, druge, nisam ni stigao. Petar se nije izborio za značajniji status u Parizu. Da li ga to nije interesovalo? Slikao je, i to mu je verovatno bilo dovoljno. Ili mu je nedostajalo malo više tako potrebne ambicije. S onim što je uradio i što nam je ostavio zauzeće i te kako značajno mesto u istoriji jugoslovenskog i srpskog slikarstva.
CILE MARINKOVIĆ: BIO JE LjUDINA
Bio je ljudina. Neprekidno smo se družili u Parizu. Blizu smo stanovali, posećivali smo njega i Kosu. Išli smo zajedno u vinarije, jer je uvek umeo da izabere dobro vino. Znali smo se dosta dugo. I u Beogradu smo imali mnogo zajedničkih prijatelja. Izlagali smo često zajedno na grupnim izložbama. Bio mi je blizak po temperamentu. Uvek bi me stavetovao da koristim više bele boje. Posećivali smo ga i u Veloj Luci. Imao je svoja čuvena putešestvija, svake godine je iz Pariza vozio kamionet do Korčule, magistralom, preko Švajcarske i Trsta, sa slikama i materijalima. Može da bude od jedan od pet velikih, pored Lubarde, Peđe Milosavljevića, Konjovića i Čelebonovića.
novosti.rs
Preminuo Igor Pervić
Za Bitef 13 miliona
Izložba "Džez u Beogradu" na Kalemegdanu
Retrospektiva Želimira Žilnika u Parizu
Noć muzeja: Barili, Tuluz-Lotrek, Vudstok
„Balkanska međa” na udaru „Tajmsa”
Završen 66. Martovski festival: Uspeh "Okupiranog bioskopa"
Vojislav Bubiša Simić: Nisam samo svirao nego i živeo džez
Počeo 16. Beogradski festival igre
Sloboda izražavanja u totalnom siromaštvu
Počinje 20. „Gitar art“, prvi nastupa Visente Amigo
Miroljub Lešo - skromni kralj glume
Kome trebaju lažni srpski filmovi?
Stoti film Lordana Zafranovića
Nacionalne penzije još čekaju zakon
FEST: Tri filma u trci za nagrade
|
