|
Danas u svetu više nema konflikta, osim socijalnih i ratnih, nema ni ideologije koja bi zabranjivala stvari zbog kojih bi ljudi morali da osvajaju slobodu. Prividno, sve se može i sve je dopušteno, a zapravo, globalizacija, kapitalizam i politika nametnuli su čoveku samocenzuru, koja je strašnija od cenzure - toliko su ga osiromašili da ni o čemu ne može da razmišlja osim da egzistencijalno preživi. Izbagatelisani su sistemi vrednosti, nema autoriteta za koje bi se uhvatili, a od siromašnog čoveka teško je očekivati da bude hrabar i da se suprotstavlja tvrđavama moći - kaže Lordan Zafranović.
Jedan od kultnih jugoslovenskih reditelja ističe da su na nedavno završenom Festu, na kojem je bio predsednik žirija u selekciji "Srpski film", prikazana mnogobrojna ostvarenja svetske produkcije koja govore o ovim pošastima današnjice.
Vaša generacija, kao i ona iz perioda "crnog talasa", donela je u ovdašnji film ogromnu autorsku hrabrost, beskompromisnost i provokativnost, koliko te vrednosti nedostaju novim generacijama reditelja?
- Nagla globalizacija, naročito ova varijanta brutalnog kapitalizma koja je u naše krajeve stigla posle ratova iz devedesetih godina, gotovo je sve uništila. Nismo bili spremni za kapitalizam, jer su potrebne decenije da se stvore prava demokratska društva i pravne države, i da od stanovnika postanu građani. Socijalna država koju smo imali je nestala, novi kriterijumi se nisu stvorili, i nastao je lavirint haosa u kojem normalan čovek ne može da se snađe ni u jednom segmentu društva, pa ni u filmu. To je ogromna promena koja menja ljudski um, nove generacije autora se ne snalaze unutar svega toga, i onda nema ni kritičnih, beskompromisnih filmova.
Da li je samo kapitalizam razlog našeg haosa, ili čitav ambijent u kojem živimo?
- Sada postoji masa nekih filmskih škola koje su praktično kursevi, oni godišnje izbacuju ne znam koliko reditelja za koje ne znam šta rade, i stvaraju konkurenciju koja nije zdrava. U moje vreme reditelji su školovani na akademijama i osvajali su slobodu - bili ste zabranjivani, po novinama osuđivani, ali ste na neki način zadali udarac u oko tadašnjoj ideologiji, napravili ste u njoj jednu rupu, jer ste probili tu tvrđavu, a time ste pomagali da se društvo otvori. I to su ti jugoslovenski filmovi iz sedamdesetih i osamdesetih godina, koji su osvajali slobodu unutar jednog sistema koji to nije dozvoljavao.
Imamo li još uvek tu intelektualnu elitu koja ima hrabrosti da udara u tvrđave moći?
- Ovo je vreme ćutanja i straha. Ide se za sigurnošću, naše intelektualne elite uglavnom ne pokazuju da žele da shvate o čemu se tu radi, što znači da su licemerne i moralno propale. Ako se danas i čuju neki glasovi, oni više deluju kao eksces, nego kao demokratski korektivi koje svako društvo mora da ima da bi bilo zdravo. Najveći problem je što gotovo više niko i ne traži istinu, i ne postavlja pitanja ko je kriv što smo se našli u gubitničkim, duboko korumpiranim kvazidemokratskim društvima. Vrlo su retki oni koji bi licitirali svoju egzistenciju i bili kontra državi i vlasti, i biće ih sve manje. U Hrvatskoj su mnogi ljudi sa "leve" prešli na "desnu" stranu, jer čim je "desna" partija na vlasti tamo su i sigurnost, neka lova, bolje pozicije koje nam po znanju ne pripadaju. Ali, neke sile fašizma i mržnje, nažalost, ponovo oživljavaju i u Evropi, i to je ono što najviše plaši - čovečanstvo koje je zaboravilo šta mu je učinio Drugi svetski rat, kakva je zverstva i genocide počinio.
U svojim filmovima "Okupacija u 26 slika", "Pad Italije", "Večernja zvona"..., upozoravali ste javnost tadašnje Jugoslavije na fašizam koji bi mogao da se ponovi. Da li film uvek gubi bitku sa politikom?
- U meni je uvek bio duboko usađen strah, jer se na ovom našem prostoru istorija ponavljala. I sada pričam kako sam 1993. u Parizu montirao crno-bele dokumentarne scene iz ustaškog perioda za film "Testament", a uveče sam, kada bih došao u stan i uključivao hrvatske TV kanale, u koloru gledao gotovo potpuno iste stvari, sa istim jezikom, onim starim, ustaškim. Istorija se ponavljala, a ja sam nekim krikom iz svojih filmova pokušao nešto da promenim. Shvatio sam, zapravo, da film nikakav uticaj nije imao, pa sam bio rešen i da ga napustim. Zato se film o suđenju ustaškom zločincu Andriji Artukoviću i zove "Testament", jer sam mislio da više neću raditi.
"Testament" je i vaš poslednji film koji smo ovde premijerno videli, zbog njega ste morali da odete iz Hrvatske, a on tamo nikada nije ni prikazan. Koga treba da uznemirava ta činjenica?
- Treba da uznemirava hrvatski narod, jer sam taj film, pre svega, za Hrvatsku i radio. Mislim da će "Testament" tamo teško biti prikazan, pogotovu sada, kada se vode velike polemike oko ustaškog pozdrava "Za dom spremni", koje samo štete Hrvatskoj. To pokazuje da se nije oslobodila najvećeg zla koje je deo hrvatskog naroda napravio. Kao čoveka koji se bavi filmom, i koji zna do koje mere je to bilo veliko zlo - kako su pravljene egzekucije masovne i pojedinačne, po rasnom zakonu NDH, i kako su u nekim okolnostima ustaše bile okrutnije od Nemaca, čak i u najslavnijem delu njihovog genocidnog pohoda na sve što nije nemačko, i mene to sigurno jako uznemirava. Apsolutno mi je neshvatljivo da se neki ljudi danas poistovećuju sa sistemom koji simbolizuje pozdrav "Za dom spremni".
Kako vidite danas odnos Hrvatske i Srbije?
- Čini mi se kao da su u "slepoj ulici", iz koje na trenutak izađu, pa se opet vrate u nju. Mislim da obe strane treba da dožive određene katarze, da priznaju žrtve i pogrešne udarce koje su pravile u istoriji, i onda bi se možda moglo doći do određenih stvari. Veže nas isti jezik, to su manje-više isti narodi podeljeni na dva dela. Neki mostovi bi mogli da se uspostave ako Srbija uđe u Evropsku uniju, to je šansa za sve naše sitne države koje su nastale na raspadu velike Jugoslavije. Jer, to je život, a on je kao reka - traži svoj prostor, rukavce, ubacuje se gde hoće. Nadam se tome, iako mi je žao što najobrazovaniji mladi ljudi građanske orijentacije, upravo oni koji bi mogli da ostvare dobar dijalog na ovom prostoru, i dalje beže odavde i odlaze u inostranstvo.
„DECA KOZARE"
Smatrate da je sada momenat i za "Decu Kozare", koju bi ovde od jeseni trebalo da snimate?
- To je izuzetan scenario pokojnog Arsena Diklića, a "Deca Kozare" su, istorijski, priča o zločinu bez presedana. To je stradanje dece koje govori o najmračnijoj, zverskoj strani čoveka, i mislim da je pravo vreme za nju. Imam potrebu da se žestokim krikom obratim ljudima na ovom našem prostoru, i čitavom čovečanstvu koje je zaboravilo šta je ašizam. Jer, imam strepnju da bi neke tragedije i danas mogle da se dese. Taj projekat će biti film i serija, napravio sam ovde dogovor sa RTS-om, koji će biti producent, i mislim da ćemo ga uraditi.
JUGOSLOVENSKE KOPRODUKCIJE
Može li da se kaže da je film na ovom prostoru u jednom delu ipak pobedio svaku politiku?
- Prvi korak ka podizanju naših mostova napravili su filmaši, koji su spojili ovo tržište manjinskim produkcijama. Danas gotovo da nema filma koji se ne radi u jugoslovenskoj koprodukciji, hajdemo je tako nazvati, iako to niko od političara ne želi čuti. Manje-više sve su to filmovi rađeni u koprodukcijama sa Beogradom, Ljubljanom, Zagrebom, Sarajevom, Skopljem..., što je jedina logična i moguća situacija. Filmaši su proširili tržište, bioskope, publiku, distribuciju, i osvajaju je. Neće to politika napraviti, političari idu za svojim ličnim interesom, a život je nešto drugo.
novosti.rs
Umetnici nisu sluge režima
Rudiger Zuhsland: Nacisti su imali "fabriku snova"
Vesnik džeza i duha slobode
Jovan Radulović - veliki pisac ljudskih poraza
Alami: Pravo na dostojanstvo
Šahnazarov: Mnogo toga me vezuje za Beograd i Srbiju
"Šarmer" osvojio žiri Festa
"SRPSKI FILM" NA 46. FESTU: Veliki trijumf za "Ederlezi rajzing"
Na 46. Festu i filmovi o migrantima - Šarmer, Trg Amerika i Jupiterov Mesec
Niški muzej za kraljeve džeza
Mađarski reditelj Ištvan Sabo otvorio 46. Fest
Mančevski: Danas nema novog Bergmana
Velike, hrabre slike sveta
Srbija sa tri filma na Berlinalu
I svetske zvezde u srpskom filmu o NATO zločinima
Stefanovski: Kuvao sam album u glavi i duši 20 godina
Debi Lazara Bodrože na filmskom marketu u Berlinu
|
