Od kada je još kao dete kročio u Atelje 212 davne 1960.godine, ta pozorišna kuća postala je njegov san. Danas je tačno četrdeset godina kako ga i živi - glumeći, družeći se na sceni i van nje, beležeći istoriju ovog teatra i njegovog nadaleko čuvenog bifea. Za ulazak kao i prijem među „veličanstvene“ Milana Cacija Mihailovića, zaslužna je Mira Trailović: prvi put se ušunjao u mrak pozorišne sale na njenu predstavu „Čin-čin“ (sa Ljubom Tadićem i Ljiljanom Krstić) u kojoj je njegov otac svirao usnu harmoniku, a mnogo godina kasnije je na poziv prve dame našeg teatra ušao i u ansambl.
- Bio sam stipendista Narodnog pozorišta, ali me je po završetku studija Belović zvao u Jugoslovensko dramsko, a Mira u Atelje. U to doba nije bilo mnogo glumaca kao danas, upravnici su pratili naš rad i otimali se za nas - objašnjava slavljenik. - Tako se ostvario moj dečački san.
To je bilo i vreme otvorenih mogućnosti za svakog mladog umetnika da pokaže šta zna na samom početku karijere. Caci se seća da je diplomsku predstavu njegove klase (u kojoj su bili Vesna Pećanac, Predrag Ejdus, Marko Nikolić, Dragan Maksimović, Miki Manojlović, Goran Sultanović i drugi) u režiji profesora Milenka Maričića (Fejdoova „Dama iz Maksima“) na „Krugu 101“ direktno prenosila televizija.
- Imao sam sreće da u Narodnom već od treće godine studija igram glavne uloge u nekoliko predstava. Bio sam Gavrilo Princip u „Sarajevskom atentatu“, Britanik u „Britaniku“, knez Golicin u „Bekstvu“. A onda Atelje i prva uloga, Ivan Parčić u „Malvini“ Mirka Kovača. Radili smo po ceo dan, dve-tri probe dnevno. Prvi put sam „uskočio“ u „Purpurno ostrvo“. Režirao ga je Muci Draškić, a ja zamenio Boru Stjepanovića koji je otišao u vojsku. U isto vreme je i televizija imala fantastičan dramski program. Igrao sam,između ostalog, pesnika Milorada Mitrovića, da bih četiri decenije kasnije jedini iz te ekipe zaigrao u filmu pod istim nazivom.
Četiri decenije kasnije, trenutak je i za bilans celokupne karijere: više od sto pozorišnih uloga, toliko i TV i filmskih zadataka, ali i preko 650 radio-drama! Naravno, i na stotine humanitarnih akcija diljem naše zemlje:
- Eto, sada sam u Ateljeu najstariji po stažu među svim zaposlenim. Iako mislim da četrdeset godina karijere nije kraj,uvek se setim jedne setne anegdote. Neuobičajena tišina u bifeu Ateljea, u njemu samo dvojica drugara. Odjednom, čuje se Zoran Radmilović: „E, jebem ti ovaj život!“. Posle kratke pauze, oglasi se Milutin Butković: „E, i to će proći...“ Čini mi se da sam sve ovo vreme bogato živeo. Hteo - ne hteo, gluma je u mom životu bila ono što se patetično kaže - sve. Radio sam puno, zato mi se dešava da noću u snu i sada ponavljam neki tekst. Živeo sam bogato jer sam se stalno družio sa Bulgakovim i Pirandelom, Lazom Kostićem, Simovićem,Kovačevićem.Ako saberem samo ono što sam igrajući pročitao, to je jedna lepa, pozamašna biblioteka. Ali zbog glume nisam zapostavio život. Nisu trpela ni porodica ni prijatelji, koji su mahom van glumačkog sveta.
A onda, uz osmeh, naš glumac dodaje:
- Ako bi ovo trebalo da bude neka crta, nešto sam za sobom i ostavio. Pre svega dvojicu sinova (takođe glumaca)Vladislava i Petra, verujem, dobre umetnike i ljude. Za mnom će ostati moje knjige (dva „Uspomenara“, „Srce i druge pesme“, zbirka „37 prstenova“), koje su došle do ljudi, uz zabeležena sećanja na onaj čuveni Atelje sedamdesetih, osamdesetih, pa i devedesetih godina. Njega više nema. S Mucijem Draškićem i Perom Kraljem kao da se zatvorio krug.
U riznici darovitih glumaca, duhovitih i britkih (nekad na sceni nekad za kafanskim stolom), bučnih i skromnih, slavljenih i zaboravljenih, Caci Mihailović izdvaja, ipak, neke:
- Mislim da je Milutin Bule Butković, kao jedan pravi beogradski gospodin, svojim načinom života časnog čoveka bez ikakve mrlje - bio poseban autoritet među glumcima. Zoran ga je oslovljavao sa „profesore“ i Bule nam je uvek bio glavni adut kada je Zorana trebalo ubediti u nešto. Puno sam se družio sa kolegom starijim od mene 27 godina, drugom moga oca, divnim Bajom Bačićem. Dešavalo se da smo u Ateljeu igrali više predstava nego dana u mesecu, trčeći s male scene na veliku. Jednom je tako cela ekipa predstave „Maj nejm iz Mitar“ upala kostimirana u „Radovana Treći“ u scenu kafane i počela da pevuši ne bi li zbunila Zorana. Ali se taj nije dao zbuniti. Rekao je: „I to vam je neka pesma?“ A onda zapevao na sav glas.
„Radovan“ i Zoran, dve neugasle zvezde Ateljea, bile su i ostale riznica najvećeg broja anegdota.
- Pošto je Zoran u predstavi često pominjao „Otpisane“,jednom smo nagovorili Gagu Nikolića da ušeta u predstavu. Ni to ga nije zbunilo, pokupio je kajmak. A Bata Stojković je tek propao. Nije kao Gaga privatno ušao u predstavu nego se,bogami, pripremio: naručio da mu sašiju belu potkošulju i gaće specijalno za ovu priliku, nalepio ogromne brkove, a onda bukvalno uleteo u predstavu. Zoran ga pogleda i padne u nesvest da dobije u vremenu! U sali tišina, a to Batu zbuni.Ja ga (kao Jelenče) polijem bokalom vode, a onda Zoran upita: „Jelž to bila neka medicinska sesrtra?“ I poentira: „Glava joj nije ništa naročito, alž telo ko violina!“ Od tada je Bata stajao uz ispicijenta, gledao „Radovana“ i divio se sa strane.
Uz te privatne i javne iskrice duha, bilo je i iznenađenja ,razočaranja, sujete, neprimerene sitničavosti ili ničim zaslužene nadmenosti:
- Nije bez veze ona rečenica da bi nam ponekad bilo draže da neke ljude nismo lično upoznali. Video sam stvari koje su pojedine kolege rušile u našim očima. Bilo je među nama i nepravedno zapostavljenog glumaca. Takav je slučaj s Miodragom Andrićem, popularnim Ljubom Moljcem koji je 18.januara 1989. godine (uoči svog 46. rođendana) na sceni u Glini pao i dobio aplauz. Publika nije shvatila o čemu se radi. Izliv krvi u mozak i koma iz koje se više se nije probudio. Umro je četiri dana kasnije. Ljuba je bio obrazovan i darovit čovek, izuzetan duh. Mislim da je uz Baju predstavljao najsuptilniji duh Ateljea. Ali Mira ga nije mnogo volela. Njoj na dušu. Kompenzacija mu je bila jurnjava na gostovanja, bio je omiljen među publikom. S puno šarma pravio je medaljone od uloga. Kad su drugi zanmenjivali, to nije bilo to... Mnogo sam voleo i Mucija. Veliki umetnik koji je vodio računa o svojim prijateljima, brinuo o deci kolega, bolesnim glumcima.
Na pitanje da li mu je posle toliko godina uloga Jelenčeta s početka karijere (u kultnom „Radovanu Trećem“) i ponos i balast, Caci kaže:
- Nisam je osetio kao balast. Normalno je da te neke uloge obeleže. I dan-danas zahvaljujući njima doživljavam divne stvari. A popularnost je u pozorištu mnogo teže steći nego na TV. Kada se snimao film „Balkanski špijun“ Duško Kovačević je tražio da odigram jedan lik kao repliku na Jelenka. To je neki ludak koji šeta gradom, zagleda fasade i viče: „Okrečite Beograd!“ Ima nečeg u tome...
Ceduljica
Danas se i ne obeležavaju veliki datumi u glumačkim karijerama. Sećam se kako se nekada izvlačila ceduljica ko će među studentima dobiti pozivnicu za jubilej starijeg kolege. Tako sam jedino ja od sedamnaest kolega imao čast i privilegiju da prisustvujem proslavi Blaženke Katalinić. To je vaspitno delovalo i na publiku,jer je davalo značaj pozorištu.
Repertoar
Okušao sam se u raznim žanrovima, ali nisam ništa izdvajao. U poslednjih desetak godina zanimljivije su mi komedije. Trenutno igram u Pozorištu Slavija u predstvama „Vlast“, “Zavodnik“ i „Žanka“, u Zvezdara teatru „Suze su OK“, u Ateljeu u jednoj predstavi, „Proslavi“. Sada jedna, a nekad je bilo i po dvanaest naslova...
